Srpski radnik u ogledalu deindustrijalizacije: od majstora do šegrta

Primera radi Zastava je u periodu od 1954. proizvela 4,68 miliona automobila. Nazivali su je integrativnim faktorom jugoslovenskog tržišta i metaloprerađivačke industrije. Sa kooperantskom mrežom od 386 poslovnih sistema, raspoređenih u 180 gradova, tadašnje SFRJ, iznedrila je inženjere i industrijske radnike, od kojih su neki „akreditovani“ u Japanu. Nisu izostale ni spoljnotrgovinske aktivnosti Zastave koje karakteriše izvoz 623.000 automobila u 76 zemalja. Zastavin radnik-Šumadinac, „gedža u opancima“ (kako su ga neki nazivali) polagao je majstorski „ispit“ i na probirljivom američkom tržištu. Vrhunac prosperiteta Zastave postignut je 1989, kada je sa proizvodnih traka sišlo 210.000 automobila.

Sumorne devedesete 20. veka podstakle su grupu profesora Ekonomskog fakulteta u Nišu da u saradnji s uglednim privrednicima iz SRJ, 1991. formiraju Srpsku federaciju za franšizing (SFF), u nameri da promovišu preduzetništvo na ovim prostorima.

Vreme nas nije prepoznalo, a kreatori ekonomske politike nisu podržali. Zalagali smo se da mali privrednik postane kooperant Zastave po modelu franšizinga. Namera nam je bila da familija sklapa „Jugo“. S druge strane, promovisali smo projekat da leskovačka pljeskavica postane brend jugoistočne Srbije „tople južnjačke duše“ kao što se Amerikanci prepoznaju po Mek Donaldsu.

Nakon petooktobarske revolucije nova „elita“ , najčešće bez ijedne godine radnog staža, nazivala je Zastavu „gigantom na staklenim nogama“.

Finansijski sektor postade gospodar realnom sektoru. Umesto da realni sektor bude „gospodar“ finansijskom. Banke postadoše centri moći, oko kojih se sve više okupljaju tranzicioni gubitnici, bivši „graditelji“ srpske privrede, koji se s praznim džepovima i „borama“ na licu ogledaju na fasadama velelepnih banaka, tražeći, pogledom, kroz matirano staklo, svog bivšeg „predradnika“, sada bankarskog oligarha. Ko ima i Bog mu daje.

S druge strane, mali privrednik postade „prepoznatljiv“ poreski obveznik kojeg sve češće posećuje sudski izvršitelj, pribojavajući se da mu ne zapleni i knjigu „Kako se kalio čelik“, jer je zaboravio da je na vreme vrati biblioteci. Zahvalan je i Bogu i ljudima, ako ga menadžeri Jure, Leonija prepoznaju kao potencijalnog radnika.

Osnivači Srpske federacije za franšizing (SFF) bili su hroničari svih ovih događaja, pokušavajući da kreatorima ekonomske politike skrenu pažnju da nisu iskorišćeni svi modeli preduzetništva za prestruktuiranja naše privrede. Potpisnik ovog teksta je pre tri godine objavio prilog „Franšizing u pomoć“ prepoznajući kompaniju Fijat automobili Srbija kao „poligon“ za testiranje franšizinga kao modela preduzetništva, (sa)mozapošljavanje i reindustrijalizacije Srbije.

Otvara se pitanje: šta se to desilo da srpski majstor koji je proizvodio 80-ih godina prošlog veka automobil „Jugo Amerika“ i osvojio priznanje japanskog ministarstva privrede (1986) „sertificiran“ po modelu nove japanske filozofije Šigeo Šinga, sada, ushićeno kaže „imao sam sreće“ da postanem „konfekcionar kablova“ u svetski-priznatoj kompaniji.

Globalizacija-internacionalizacija tržišta, transnacionalna povezanost, kolonijalno ropstvo novog modela privrednog razvoja „nevidljive ruke tržišta“ ili nešto drugo: „Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli“. Što bi rekao naš narod: „u se i u svoje kljuse, tuđa ruka svraba ne češe“.

Trebalo je da prođe četvrt veka pa da kreatori ekonomske politike u Srbiji, proglase franšizing kao model razvoja preduzetništva. Krenuli smo putanjom „umornog“ puža. Naš preduzetnik još uvek je šegrt koji treba mnogo da uči da bi postao kooperant evropskog proizvođača automobila FAS, sada: „Krajsler automobili Srbija“. Bio je to „pucanj“ u prazno. Krenuli smo putanjom „umornog“ puža.

U FAP-u štrajkuju, eto šanse da pokušamo s franšizingom, dok čekamo strateškog partnera iz Kine. Tu je kopaonički Biznis forum (srpski Davos). Možda će naš predlog zaslužiti pažnju naučnostručne javnosti.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu