Ana i Đura

I nakon ručka, deda, egzistencijalista u poodmakloj fazi straha od smrti, sasvim ispravno je poželeo da nam pokaže nagrade i priznanja koje je dobio kao radnik. Pritom se boreći sa našim bednim prevrtanjem očiju i tako nezahvalnom nestrpljivošću. U vitrini sa tom strašnom kolekcijom, koja simbolizuje nečiji trud i život koji ubrzano curi, nalazila se i Partizanska spomenica 1941. za mog pradedu, Đuru Kišjuhasa. Na Dan republike, 29. novembra, u Beogradu 1950. godine potpisali su je sekretar Saveza boraca Aleksandar Ranković i Ministar narodne odbrane Josip Broz Tito. U pitanju je bila verzija spomenice za pale (prvo)borce, jer se pradeda iz rata nije vratio. Znali smo da je bio predratni komunista, kao i da je zbog toga uhapšen i osuđen na smrt. Ali ne zna se tačno kako je ubijen, ni gde mu je grob, a u selu i danas jedna ulica nosi njegovo ime.

Prema Zakonu o osnovnim pravima nosilaca Partizanske spomenice, njeni nosioci, učesnici NOB-a od 1941, imali su pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, dodatak uz penziju, stalno mesečno novčano primanje, godišnje novčano primanje za oporavak, besplatnu i povlašćenu vožnju sredstvima javnog saobraćaja i godišnji odmor. Uzgred, ovaj kolumnista se o tim podacima obavestio sa srpskohrvatske Vikipedije. Uz zahvalnost kreatorima unosa i modernim tehnologijama, ima strašne ironije u tome što nije mogao dohvatiti svoj udžbenik iz istorije. Nije mogao, jer takve stvari tamo (više) ne pišu.

Međutim, Đurina žena i moja prababa Ana je celog života živela od socijalne pomoći. Da li zato što je tako moralo, ili zato što je na Dan republike dobila ovaj „papir“ i nije znala šta sa njim, a muža joj više nije bilo. Pa ga je verovatno spakovala u kutiju i odnela u podrum sa teglama zimnice, gde se u ratu nalazila lokalna ćelija za otpor fašizmu koju je napravio i organizovao Đura. I sama je nastavila sa svojom svakodnevnom bitkom za preživele i ranjene. Kada je Ana umrla, njena ćerka i sestra mog dede je sve spakovala i odnela u svoju kuću na slično, iako manje istorijsko mesto, a Spomenica je do nas došla tek nedavno. Dakle, ništa od vile na Dedinju, ništa od jahanja popova, i ništa od ucrtavanja petokraki na čelo starim vračarskim porodicama sa potomstvom u redovima za restituciju.

Drugim rečima, u svemu tome što se provlači i podvlači pod nimalo poetsku sintagmu „vihor rata“, postoje neke vrlo lične, vrlo intimne, ljudske sudbine. U razgovoru sa ocem, saznao sam da je naša (pra)baba Ana celog života, doslovno svako veče kada crkva oko sedam uveče zvonjavom označava kraj dana i poručuje da svi treba da završe sa poslom (a deca sa igrom) i da idu kućama – izlazila na ulicu. Stajala je ispred svoje kuće, okrenuta ka početku šora i gledala je na put. Naime, gledala je da li će se iza ugla pojaviti njen Đura. Tako pedeset godina, svako veče. Kao njen porodični ritual i dug svom čoveku. I nije se pojavio, i nije ga dočekala. Bio je to njihov lični poraz koji su svesno dali za našu kolektivnu pobedu i jedan njen dan. Dok smo mi tu pobedu uspeli da trampimo za naš kolektivni poraz.

Jer sada nam neki sa televizije kažu da te borbe nije bilo, da su bratstvo i jedinstvo bili laž, i da nije trebalo da vlast bude u rukama radnika, već vlasnika fabrika, i sve ostalo što nam govore. A šta je sa restitucijom za Anu Kišjuhas, čiji se muž, komunista i partizan, iz rata nikada nije vratio, a ona nikada nije imala svoj mir? Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kažete? Šta je sa vraćanjem ili pamćenjem ljudi koji su dali svoj život da bismo mi vodili živote vredne življenja? Koji su poželeli, a prvoborci to jesu, da njihova deca i praunuci žive u jednakosti i slobodi? Da bismo učili i predavali sociologiju i pisali novinske kolumne, na primer? Ima li tu – obeštećenja?

Stavovi na kapitalističkoj ceni danas su tvrdnje da svega toga nije bilo. Da nije trebalo, da nije bilo dobro. A ono što je zaista „bilo“ bili su neki stvarni ljudi koji čekaju svoje muževe, sa svojim sudbinama kada padne mrak, a krevet je hladan. Sa kakvom umobolnom lakoćom je pojam „prvoborac“ iskrivljen do sprdačine i odvratnog podsmeha nas neukih i nezahvalnih? I kakvo je to društvo u kojem su naše (pra)dede bili bolji ljudi nego mi? Internetno pretražujući celu tu porodičnu stvar, na prvim Google stranicama (jer ko još ide na drugu?) bili su forumi na kojima ljudi prodaju Partizanske spomenice svojih deda, za oko 100 evra. Na eBay, jer sad može PayPal. Imamo li prava i obraza da slavimo Dan pobede?

Jer ako već nema obeštećenja, ima li divljenja? Poštovanja, nešto bar? Slabo. Jer znamo odgovor na pitanje da li bismo mi danas bili heroji. I plašimo ga se, pa hvatamo niske krivine i udaramo ispod pojasa. Da li bismo imali hrabrosti da se prijavimo, tada kada počinje, i odemo od kuće i u šumu, boreći se za pravdu, jednakost i slobodu? Za nešto što je ispravno. Jer svi su i tada i oduvek, od Adama naovamo, dobro znali šta je dobro i šta je zlo. Ali su se samo neki odlučili da se bore i umiru za to dobro. Dok mnogi, tiha većina, nisu radili ništa. A neki drugi su kod kuće zaboravili brijač i odabrali zlo.

Kada je ovaj kolumnista zimus posetio Dahau, rekli su mu da je lokalno seosko stanovništvo takođe dobro znalo šta se to tokom rata događa u obližnjem logoru. I prećutno su odlučili da neće misliti, ni razgovarati o tome. Postojao je ceo spisak neologizama, ispraznih eufemističkih fraza za Dahau i za ubistva i mučenja u njemu, kada su baš morali da ga spomenu na kafi u komšiluku. Kada je pepeo iz krematorijuma padao po selu kao sneg, na primer.

Naime, od Đure Kišjuhasa je danas ostala Spomenica, ali je ostalo i jedno njegovo pismo iz zatvora u Pešti – poslednje pismo čoveka osuđenog na radni logor, odnosno smrt („Ne znam ni sam na kakav rad idemo i koliko daleko, ali toliko ti mogu reći da nije dobro“). Đura piše o gazdama i grofovima, o „nama siromašnoj deci koja pere za gospođama“, o „uvek gladnima, ispečenima od sunca leti i smrznutim zimi, jer se za odelo nema novca“, o „sveštenicima koji od malih nogu uče decu da je bog rekao da tako mora da bude“. I dodaje: „Svako bi hteo da mu bude bolje, ali da to neko drugi za njih ostvari. A oni da ostanu krasni“.

Neki ljudi, Prvoborci, velikim početnim slovom, nisu pristali na to. Iz ko zna kojih razloga, ali nisu pristali, jer su znali šta je dobro, a šta je zlo. A iz pisma jednog čoveka osuđenog na smrt, u kojem detaljno „pozdravlja“ (oprašta se) svu svoju porodicu i izvinjava se što neće biti tu za praznik, vidimo da dobro zna i zašto i za šta se borio. „I sada vas pozdravljam, tebe ženo moja, ja odlazim u daleke krajeve.“ Koliko god to današnjim samozvanim i odvratnim mudracima, za čije zadnjice su se Prvoborci takođe borili, ovo delovalo naivno i banalno. Nema ništa banalno u tome kada te neko svaki dan čeka, i kada znaš da će te čekati, a tebe više neće biti.