Anatomija plenuma

U tom periodu, svi univerziteti u Srbiji su već u višemesečnoj blokadi, a matični i univerzitetski plenumi su oformljeni i funkcionišu kao mehanizmi za donošenje odluka. Pokrovitelj istraživanja bio je Međunarodni centar za istraživanje nenasilnih sukoba (ICNC) iz Vašingtona, a čiji je izvršni direktor Ivan Marović – ovde poznatiji kao jedan od lidera nekadašnjeg „Otpora“. Istraživanje je koncipirano kao kvalitativno, odnosno podaci su prikupljani putem naučnih intervjua koji su trajali oko 60 minuta. Razgovarali smo sa 26 studentkinja i studenata sa univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, i koji su mahom stalno ili često učestvovali na plenumima.

Naime, dok su mediji i javnost prvenstveno bili zainteresovani za događaje, ulične proteste i političke zahteve – nas je interesovao subjektivni doživljaj unutrašnje organizacije blokada. Plenum se već profilisao kao centralno telo svakog fakulteta u kojem su donošene ključne odluke o daljem toku blokada.

U pitanju je bio model direktne demokratije zasnovane na horizontalnom i nehijerarhijskom odlučivanju. Drugim rečima, svi studenti su imali pravo učešća u radu plenuma, a odluke su usvajane većinom glasova prisutnih, nakon temeljnih diskusija i višestrukog razmatranja predloga. I sad, kako su studenti-učesnici razumeli i osmislili svoj angažman? Šta tačno misle, žele i osećaju studenti u blokadi? Šta smo saznali? Navedena saznanja su rezultat zajedničkog rada mojih kolega i mene (ceo tekst izveštaja o istraživanju dostupan je na adresi nonviolent-conflict.org).

Na primer, saznali smo da blokada ne funkcioniše kao monolitna celina, već kao složeni ekosistem u kojem se prepliću lična ideološka uverenja, praktične potrebe i težnja ka zajedništvu u blokadama. Studentski angažman imao je dinamičnu putanju, od početne euforije ka fazama iscrpljenosti i prilagođavanja.

U ranim fazama fakulteti su postali centralni prostori svakodnevnog života studenata – mesta gde se spava, jede, druži, radi, i donose odluke – što je omogućilo intenzivno zajedništvo, solidarnost i jačanje zamaha blokade. Saznali smo i da vremenom dolazi do formiranja „tvrdog jezgra“ najangažovanijih, dok su se ostali studenti postepeno prilagođavali novim okolnostima. To jest, da studenti u blokadi nisu homogen pokret ni u pogledu iskustva učesnika, tako da ga čine iskusnije jezgro i novi aktivisti. Ali, gotovo niko od ispitanika nije (bio) član nijedne političke partije.

Kako funkcioniše plenum? Jer, u javnosti je i sam mehanizam funkcionisanja plenuma prilična nepoznanica. Uz veliku i u mnogome ključnu ulogu moderatora, saznali smo da, radi bolje i efikasnije organizacije, plenumi počivaju na organizovanom sistemu radnih grupa. U pitanju je operativni mehanizam koji sprovodi odluke, održava logistiku i omogućava da blokada kao sistem opstane. Nazivi i brojevi grupa razlikuju se po fakultetima, ali najvažnije su grupe za strategiju (osmišljavanje i planiranje protesta i drugih akcija), medije i komunikaciju (odgovorne su za društvene mreže i komunikaciju sa javnošću), bezbednost (održavanje reda, bezbednost učesnika protesta, kontrola ulaska na fakultet), donacije i logistiku (hrana, voda, novac) i higijenu. U zavisnosti od ličnog interesovanja, sposobnosti i spremnosti na angažman, studenti su se uključivali u aktivnosti radnih grupa.

Plenumi su se održavali u najvećoj prostoriji na fakultetu, gotovo uvek u glavnom amfiteatru. Osim što je u prvo vreme postojao sasvim praktičan razlog za to, zauzimanje ovog centralnog prostora predstavlja i čin simboličkog preuzimanja kontrole nad institucijom. Zatim, proces sastavljanja dnevnog reda plenuma nije bio ni jednostavan ni uniforman. Na pojedinim fakultetima dnevni red je formiran direktnim predlaganjem tačaka u onlajn (WhatsApp ili Viber) grupama, negde je to bilo pitanje dogovora između različitih radnih grupa o tome koje važne teme zahtevaju kolektivni stav, dok su na drugim mestima moderatori služili kao filter za prenošenje predloga studenata u konačan dnevni red. Način na koji je dnevni red formiran bio je, stoga, jedno od najboljih ogledala demokratske zrelosti i organizacione kulture svakog pojedinačnog plenuma.

Kako studenti donose individualne odluke? Oni najčešće primenjuju hibridni model odlučivanja koji se zasniva na tri ključne varijable: 1) unutrašnji kompas (lične vrednosti i moralna uverenja), 2) racionalno-analitički filter (argumenti, činjenice i strateška procena) i 3) društveno-konsultativna mreža (dijalog sa kolegama i slušanje na plenumu). Ovaj složeni mehanizam odlučivanja takođe svedoči o zrelosti pokreta, gde učesnici neprestano balansiraju između lične savesti, snage argumenata i dugoročnih interesa kolektiva.

Mnogi studenti su promenili svoje inicijalno mišljenje ili stav na samom plenumu. S tim u vezi, plenumsko donošenje odluka nije stihijski, već visoko formalizovan proces. Gotovo bez izuzetka, nijedan suštinski predlog ne stavlja se na glasanje bez prethodne diskusije. Ova faza je ključna jer osigurava da plenum ne bude samo mašina za glasanje, već telo u kom se stavovi formiraju i preispituju. Diskusija se zato doživljava kao obavezan korak koji omogućava razmenu informacija, postavljanje pitanja i iznošenje argumenata. Tek nakon što se iscrpe relevantni argumenti, prelazi se na formalno glasanje. Diskusija se otvara za svaku tačku dnevnog reda, a njen cilj je da se kroz razmenu argumenata dođe do boljeg, zajedničkog rešenja. I zvuči i jeste odlično.

Ipak, mnogi svedoče da je (direktna) demokratija jedan dugotrajan, mukotrpan i iznurujući posao.
Saznali smo i da su studenti su razvili sofisticiran sistem za dobijanje reči, po uzoru na parlamentarne procedure (izlaganje/pitanje, replika, tehnička primedba), i koji je kodifikovan u pisanim pravilnicima koje su sami studenti sastavili i usvojili. Celokupna diskusija je vremenski ograničena – kako za pojedinačnu tačku (15-30 minuta), tako i za izlaganje govornika (1-3 minuta). Jedan od najoriginalnijih aspekata kulture plenuma jeste razvijen sistem neverbalne komunikacije.

Ovaj prihvaćeni sistem znakova koristi se za izražavanje (ne)slaganja bez prekidanja govornika – na primer, mahanjem rukama u vazduhu kako bi se iskazala podrška, ili ukrštanjem ruku u obliku slova „X“ kao znak neslaganja. Sve to drastično povećava efikasnost i omogućava konstantnu povratnu informaciju, kako ostalim prisutnim studentima, tako i samim moderatorima diskusije. Ton diskusije može značajno da varira – od opuštenog razgovora do burne rasprave. Međutim, posebna pažnja se posvećuje poštovanju svih učesnika – incidenti poput psovki ili ličnih (verbalnih) napada na neistomišljenike strogo su zabranjeni i sankcionisani, što odražava napor za održanjem bezbednog okruženja i konstruktivne kulture dijaloga. Najzad, znanje neophodno za funkcionisanje plenuma nastajalo je organski, a ne prepisivanjem tuđih recepata.

Drugim rečima, možemo mnogo toga da naučimo od naših studentkinja i studenata. I možemo verovati u njihovu organizacionu zrelost. Uz nesumnjive uspehe u buđenju protestne javnosti, demokratski kapacitet i kultura dijaloga plenuma verovatno su najveće nasleđe studentskih blokada. A saznali smo i kako se studenti osećaju povodom plenumskog ili direktno-demokratskog odlučivanja, postoje li (ne)formalno moćnije individue, postoje li eksterni pritisci i unutrašnje lobiranje, sabotaže i formiranje frakcija, te koji su ključni izazovi studentskog pokreta. O tim i ostalim saznanjima o „anatomiji plenuma“ – (neke) sledeće nedelje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.