Anatomija plenuma 2

Dugo trajanje protesta i blokada, neminovno je promenilo i preusmerilo početne razloge angažmana studenata. Značajan broj njih, posebno onih koji su ostali najangažovaniji, opisuje jasan put od početnih, često ličnih ili čak površnih razloga, do dubokog osećaja kolektivne svrhe i društvene odgovornosti. Drugim rečima, osećanju da su postali deo „nečeg većeg“ – i lično i društveno transformativnog. Ipak, iscrpljenost, opadajući entuzijazam i slični faktori naveli su pojedine učesnike na pragmatičnu procenu toga gde bi u pokretu bili najkorisniji. To jest, zaključili su da je pragmatičnije fokusirati se na konkretne operativne zadatke unutar radnih grupa – kao što su logistika, odnosi s medijima ili organizacija obezbeđenja – nego provoditi sate u dugotrajnim i često iscrpljujućim debatama na plenumu.

Uostalom, na otvoreno pitanje „Čemu vas je naučio plenum?“, jedna ispitanica je odgovorila – „Strpljenju“.
Fundamentalni princip odlučivanja na plenumu je prosta većina. Za razliku od modela zasnovanih na konsenzusu koji se često sreću u sličnim pokretima (i koji mogu dovesti do beskonačnih debata), ovaj model je izabran kao jasan i efikasan mehanizam koji sprečava paralizu u odlučivanju. Unutar ovog opšteg okvira, različiti fakulteti su razvili specifična pravila za rešavanje složenijih proceduralnih situacija, što svedoči o visokom stepenu organizacionog učenja. Kada dođe do fundamentalnog neslaganja, mehanizam koji rešava spor uvek je glasanje i volja većine. Volja proste većine postaje konačna i obavezujuća odluka za ceo kolektiv, a potom i za delegate na univerzitetskom plenumu. Ovaj mehanizam sprečava paralizu sistema i omogućava napredak čak i kada postoji duboko neslaganje. Svi učesnici su jasno istakli strogo pridržavanje onome šta je plenum odlučio, čak i ako je odluka bila suprotna onome kako su sami glasali.

Saznali smo i da su studenti veoma svesni ambivalentne prirode plenumskog donošenja odluka. Sa jedne strane, glasanje i princip većine afirmišu se kao jedini legitiman i pravedan način donošenja odluka. Sa druge strane, učesnici su svesni visoke cene koju ovaj model plaća u vidu neefikasnosti, sporosti i potencijalne marginalizacije manjine. Iako svesni nedostataka, mnogi opet radije biraju direktni demokratski proces umesto bržih, ali manje participativnih metoda. Naime, oni to vide kao radikalan prekid sa hijerarhijskim i nedemokratskim strukturama protiv kojih se bore („Meni lično nije do toga da donošenje odluka bude pod navodnicima efikasno, nego da bude demokratski odlučeno“ – Miloš, UNS).

Ko ima moć na plenumu? Iako formalna moć pojedinaca na plenumu ne postoji, njihova neformalna moć je sveprisutna, dinamična i proističe iz različitih izvora. Ona se zasniva na tzv. društvenom kapitalu, retoričkim veštinama i nivou individualnog angažmana. Dok neki umanjuju njen značaj, većina prepoznaje da glasniji ili iskusniji akteri zaista imaju veći uticaj („Neki ljudi se ipak ističu, ne po tome što imaju neke ambicije, nego prosto su najaktivniji, i onda imaju najviše iskustva u organizovanju akcija i ljudi ih prepoznaju“ – Jovan, UBG). Međutim, ima i onih koji su mišljenja da, uprkos vidljivosti, glasni pojedinci ne uspevaju da nametnu svoje mišljenje, kao i da kolektiv poseduje mehanizme kojima se brani od prevelike koncentracije moći. U plenumima je od početka ugrađena sumnjičavost prema svakome ko pokuša da se nametne kao vođa. Strah od infiltracije i unutrašnje sabotaže je stalna i neizbežna karakteristika svakog antirežimskog pokreta. Saznali smo da su studenti svesni ove pretnje, i razvili sofisticirane načine da je prepoznaju, definišu, kao i da se od nje odbrane (npr. prepoznavanje, demokratsko preglasavanje, direktne sankcije i „crne liste“).

S tim u vezi, studenti su ambivalentni i oko postojanja spoljašnjih pritisaka ili lobiranja na plenumu. Na različitim fakultetima, prisutan je čitav spektar iskustava – od osoba koje misle da su ovakve pojave bile intenzivne i problematične, preko onih koje su smatrale da je lobiranje legitimni deo plenumske politike, do osoba koje pritiske i lobiranje nisu ni primetile. Slično je i sa formiranjem frakcija. Studenti nam otkrivaju različita iskustva – dok neki svedoče o dubokim i iscrpljujućim podelama, drugi opisuju iznenađujuće jedinstvo i gotovo potpuno odsustvo frakcija. Ključni nalaz je sledeći. Tamo gde postoje, frakcije se retko formiraju na osnovu klasične ideološke podele na političku levicu i desnicu (ili pak privrženosti Rusiji ili Evropskoj uniji) – i što je suprotno popularnoj percepciji u javnosti.

Umesto toga, linije razdora se najčešće povlače oko strateških neslaganja u vezi sa budućnošću pokreta (npr. da li ići u radikalizaciju protesta), percepcijom pokreta u javnosti, ali i oko (ne)saradnje sa opozicionim političkim partijama. U svakom slučaju, najznačajnija podela među studentima nastaje zbog pitanja „Šta i kako dalje?“

Saznali smo i da proces odlučivanja na plenumu nije linearan (plenum odluči – radna grupa izvrši), već cikličan (plenum odluči – radna grupa izvrši – radna grupa izveštava plenum). Izveštaji radnih grupa su standardna i obavezna tačka dnevnog reda plenuma na gotovo svim fakultetima. Nakon svake veće akcije ili protesta, na plenumu se često vodi detaljna i neretko vatrena diskusija o tome šta je urađeno dobro, a šta loše. Ova sjajna kolektivna evaluacija služi kao direktan mehanizam kontrole i učenja („Nakon neke velike akcije uglavnom postoje ogromne svađe oko toga da li je to bilo dobro ili ne, koje su bile greške. To ume da bude dosta vatreno. Oko 15. marta je bila ogromna diskusija oko toga“ – Sofija, UBG). Većina studenata prepoznaje i afirmiše demokratsku vrednost plenuma i zaključuju da, uprkos svim manama, u datom kontekstu ne postoji bolji, pravedniji i legitimniji način donošenja odluka.

Najzad, saznali smo i da je učešće na plenumu za veliku većinu studenata bilo jedno od najintenzivnijih i najvažnijih iskustava učenja u njihovim dosadašnjim životima. Plenum funkcioniše kao živa laboratorija i neformalna škola koja je studentima pružila lekcije koje, po njihovim rečima, nisu mogli steći iz knjiga ili na predavanjima. Plenumi su doprineli ličnoj transformaciji i razvoju praktičnih veština („Pa, nekako, prestala sam da se plašim toga da iznesem svoje mišljenje. E, eto to.“ – Milica, UNS), a bili su i svojevrsna škola društvenih veština – gde su studenti učili kako da funkcionišu kao deo velikog i heterogenog kolektiva. Ključna naučena lekcija jeste važnost slušanja i poštovanja tuđih mišljenja, kao i odvajanje ideje od osobe. Konačno, plenum je studentima pružio duboke, praktične lekcije o prirodi (političke) moći, organizacije i same demokratije. Romantizovana predstava o direktnoj demokratiji brzo je zamenjena realnim shvatanjem da je to spor, birokratski, naporan i često frustrirajući proces. Uprkos svim manama, za neke je iskustvo plenuma bila presudna potvrda da demokratija, čak i u svom nesavršenom obliku, može da funkcioniše i da je suštinski bolja od autoritarnih modela. Takođe, plenum je za mnoge bio put izlaska iz apolitičnosti. Drugim rečima, studenti ili mladi ljudi su iz plenumskog organizovanja sami naučili mnogo toga o politici, organizaciji, dijalogu i strpljenju. A mi?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.