Bodrenje Srbije

Naime, novinarka spomenutog lista, Jovana Gligorijević, hrabro i suvislo je reagovala na projekat koji se zove „365 lepih dana“. Na slično nazvanoj internet adresi, okupilo se društvo profesionalnih i amaterskih optimista koji svaki dan beleže „nešto lepo“ što se u Srbiji dogodilo da bi, citiram i reklamiram „obodrili jedni druge“ i da bi „zajedno iz vladajućeg pesimizma i kriticizma osvestili i javili, svima i u svetu (sic), da nečeg dobrog i lepog ipak ima“.

Plemenito, sve do čira na dvanaestopalačnom. Gligorijević je napisala sjajan tekst u kojem suvislo poliva po izlivenom optimizmu kao neosnovanom iz najmanje dva razloga. Prvo, ono što posetioci sajta navode kao „nešto lepo u Srbiji“ obično i bez zezanja su prolećni povetarci, šljapkanje po baricama, devojačke noge i ukusne mamine šampite. Čovek bi pomislio da u drugim zemljama ne cvrkuću ptice, povetarci ne duvaju, a devojke ne nose mini suknje. Ako je takva banalnost jedino lepo što je preostalo, primećuje Gligorijević, situacija je crnja nego što se i najmračnijima od nas čini.

Drugo, ljudi koji stoje iza projekta zapravo su pripadnici novog „partijsko-korporativno-piarovskog establišmenta“ (J. G.), marketingaši i mladi lideri koji zapravo i žive bolje od većine građana Srbije, te čiji iritantni poziv na optimizam zapravo poziva na šamarčinu. Krležinim rečima, na šamar koji nije znak nasilja, već znak prezira i odbrane vlastitog elementarnog digniteta. Dogodilo se da je tekst učinio dobro ušuškane optimiste i kreatore „slike Srbije u svetu“ pomalo uvređenim, te je usledila reakcija na reakciju, kako to biva.

Zašto je ovo uopšte važno? Neko sa viškom slobodnog vremena nepozvano širi sopstveni pogled na stvarnost, a neko drugi misli da je takva aktivnost prosto bezobrazna, a takav pogled neosnovan. Zato što je ceo slučaj simptom. Svako malo vremena pojavi se novi nasmejani junak sa modernim naočarima i nešto debljim novčanikom od većine koji bi da uliva optimizam i širi pozitivnu energiju. Ono što je zapravo simptomatično za takve manijake jeste stav „Nama je dobro i ne želimo da čujemo drugačije tonove“. E pa šipak. Gligorijević je bila i isuviše taktična. Jer čak i lepe stvari ništa ne valjaju. Cveće izaziva alergije, pašnjaci imaju krpelje, a mamine šampite stvaraju kardiovaskularne probleme. Lu Ridova pesma „Savršen dan“ („Perfect Day“) koju na svom sajtu ističu „bodrioci Srbije“ govori o heroinu i dobrom osećaju kada dotični teče po veni. Sada više nije tako zabavno, zar ne?

Naime, ovom društvu su potrebne i kritika i bes i mržnja i klasni ratovi. Potrebni su mu projekti o „365 odvratnih dana u Srbiji“. Društvo u kojem živimo ne izgleda kao sa reklama za nekretnine i nikada takvo neće postati ukoliko se samo uhvatimo za ruke i zamislimo da jeste. Cela stvar sa pseudoproblemom odsustva optimizma u Srbiji groteskna je poput pevljivog songa „Always Look on the Bright Side of Life“ koju pevaju stanovnici Judeje dok umiru u remek-delu „Life of Brian“ (1979) letećeg cirkusa Montija Pajtona. Orgazam u studentskom domu neće smanjiti novu cenu školarine, kao što ni sećanje na leto u Makarskoj ne smanjuje ratu za kredit, niti pronalazi posao. Navlačenje na narkotik optimizma i lepih misli u „lako ćemo“ maniru podlo stvara plitkoumne i poslušne zombije u redu za novi lopovski kredit. Okretanje glave od problema pomaže samo onima koji takvo okretanje prodaju drugima.

Ono što mladi lideri i marketing eksperti uporno odbijaju da prihvate, svesno ili ne, jeste da poenta nije u tome kako nešto izgleda, već kako nešto jeste. Nikakve slike tu neće pomoći. Naravno da ima lepih stvari u Srbiji i u našim životima, i zato na navedenom sajtu dominiraju stvari koje se ljudima dešavaju u privatnoj i intimnoj sferi. Ali poenta nije u tome. Tip razmišljanja prema kojem, ukoliko se dešavaju ružne stvari, treba razmišljati o onim lepim, i to svakog dana, godinu dana, najbolja je slika ideologije parazitske vladajuće klase koju dotična želi da raseje među onima nad kojima vlada, da bi lakše vladala ili se manje nervirala, svejedno. Svakom dobronamernom čoveku na ovo proradi kiselina oko jednjaka, a ne želja za najbližim ružičastim cvikerom.

Konačno, možda se nekome ne smeje kada mu se ne smeje? Možda neko ne može da se opusti i udari brigu na veselje? Optimistički neomenadžeri sa sajta na to umeju da zaenglešče i kažu „Jasno nam je da je teško i triki, ali vredi“. Niti je teško, niti je „triki“, već ne vredi, u tome je stvar. Rečima prijatelja, zamislimo lekara koji umesto da pacijenta leči od tumora mozga ide unaokolo i palamudi o tome kako su mu bubrezi baš super, vid izvrstan, a pluća za primer? Imitacija života i dalje je samo imitacija, i nikakve krpice, kokteli, kanapei, spa vikendi, povetarci, barice i novi optimizmi tu ne mogu pomoći. Međutim, želja da se sve ono ružno jednostavno ne vidi maliciozna je koliko i neukusna i promašena. Ono što je ružno mora da se vidi i mora da urla.