Bunt i društvene mreže

Uprkos odsustvu bilo kakve političko-ideološke bliskosti, svom tom šarenilu je zaista zajedničko nekakvo izlaženje na ulicu i urlanje protiv nečega. Naravno, u razlikama počiva istina. Jer, neko je uzeo oružje u ruke i svrgavao unaokolo, a nekome su uzeli megafon i razglas pa se snalazio glasnim ponavljanjem reči govornika u najboljoj tradiciji „Žitija Brajanovog“ (Life of Brian, 1979) između dve produžene s mlekom. S tim u vezi, ono čime su se zabavljali društveni naučnici i komentatori bio je internet. A posebno društvene mreže, odnosno njihova uloga u dovođenju anonimnog Demonstranta na decembarsku naslovnu stranicu Tajma. I nakon mnoštva spekulacija i posledičnog preterivanja o ulozi internet povezivanja, konačno dolazi do jedne ozbiljne studije cele gužve.

Istraživači sa instituta za internet pri Univerzitetu Oksford analizirali su internet-aktivnosti u vezi sa masovnim protestima u Španiji u maju ove godine. Podsetimo se, petnaestog maja, desetine hiljada ljudi je izašlo na ulice 59 španskih gradova, a mnogi su ostali na ulicama sve do datuma lokalnih izbora, (nije dramatično, bili su nedelju dana kasnije). Bunilo se protiv finansijske krize, a zahtevalo sve i svašta. A šta su radili naučnici? U periodu od 30 dana, ekipa sa Oksforda je analizirala preko 87.500 korisnika društvenih mreža i više od 581.000 hiljada „protestnih“ poruka koji su oni odašiljali unaokolo, pokušavajući da shvate obrazac fenomena. I obrazac se pokazao kao veoma zanimljiv.

Naime, otkrilo se da u celom slučaju postoje dva paralelna procesa: regrutovanje budućih demonstranata i širenje informacija među regrutovanima. Kao i da je ovaj drugi proces – praksa koja „širi“, a ne koja „regrutuje“ – mnogo značajniji. Naime, kada pozivi na akciju počnu da dolaze iz mnogih i različitih izvora u kratkom vremenskom periodu, efekti ovih poziva se pojačavaju, te i regrutovanje eksplodira. Drugim rečima, kada nas mnogi „prijatelji“ obaveste o nekom buntovništvu, verovatnije je da ćemo se zainteresovati, a zatim i odazvati. Masovne mobilizacije na akciju nisu toliko posledica aktivizma ovih prvih i centralnih u središtu frke (iako je i njihova uloga velika), nego gomile sveta koji jednostavno „prosleđuje“ ili „forvarduje“ poziv na ustanak iz stolice pred računarom. Poenta?

Na većinu ljudi zapravo utiče ono što mnogi ljudi oko njih rade, a ne sama ideja ili proklamovani cilj. Tek kada smo izloženi gomili poruka za kratko vreme, guzica će nam biti pokrenuta. Kao i sva dobra istraživanja, i ovo je ukazalo na nešto što implicitno već znamo: većina ljudi jednostavno želi da pripada ili da ne bude izostavljena. Lavina se pokreće tek kada i ako društvena mreža stvori utisak masovnosti.

Uostalom, prisetimo se slučaja ovdašnjeg, iz 1999. i 2000. godine. Iako su ciljevi bili manje-više isti (vika na režim zbog izborne papazjanije), malo ko je želeo da saučestvuje sa malobrojnim svakodnevnim šetačima („čuvarima vatre“) Saveza za promene 1999, dok su „svi“ želeli da budu u Beogradu 5. oktobra 2000. Zašto? Da, izborna manipulacija se dogodila, ali ovo je bio samo povod. Stvarni uzrok masovne mobilizacije ljudi na akciju ležao je u tome što se, prosto, stekao utisak da će u oktobru tamo i biti „svi“. Niko ne želi da stoji sam na kiši, ali ni da zakasni na revoluciju.

Šta se u oksfordskom istraživanju zapravo razotkrilo i iznova pokazalo? Prvo – tvrdnje da su nove tehnologije te koje proizvode revolucije su preterivanje. Društvene mreže su postojale ne samo pre „društvenih mreža“ na internetu, već i pre poljoprivrede. I bez računara, a u formi mreže, ljudi su širili informacije od značaja kako su znali i umeli, te reagovali na te informacije shodno istim. Drugo – društvene mreže na internetu su samo još jedan u nizu alata kojim se samo eksploatiše stara, možda i najstarija, čovekova želja za pripadanjem i za bliskošću. Pa svejedno i ako je to bliskost u nekakvom buntu. Ova želja možda nije toliko viteška ili seksi kao borba protiv kapitalizma ili represivnog režima, ali je zapravo najzgodnija od svih.

Ne želeći da budu sami kada se „nešto dešava“, ljudi zapravo žele da budu blizu drugih. Jer čovek je i uvek i oduvek gušen, potkradan i „prezren na svetu“, a samo ponekad ustane protiv toga. To jest, samo onda kada ga se ubedi da će i druge ljudske životinje biti tamo, pa on poželi da se sa njima gurka i njuška. Nema ničeg pogrešnog u želji za blizinom i intimnošću. I to je ono što pokreće revolucije.