Čemu izbori?

Jednostavan odgovor glasi: geografija, odnosno okruženje. Srbija je u Evropi a ne u npr. podsaharskoj Africi. I, što je još važnije, sa demokratskom Evropom je u nekim političkim i ekonomskim šemama. Pa navodno, ne može baš jednostrano da ukine izbore kao izmišljotinu mrskog Zapada i još mrskijeg prosvetiteljstva. Međutim, da li zaista ne može? Prvo, Evropa ima svojih i većih briga, a neretko deluje i da joj se baš fućka. Drugo, Srbija (SR Jugoslavija) je već jednom i ne tako davno bila izolovana od Evrope, sveta i razuma, pod oštrim embargom i van Ujedinjenih nacija. Treće, da li zaista održavamo izbore? U ekosistemu bez slobodnih medija i sa glasovima koji se kupuju i prodaju poput deviza devedesetih, da li se izbori u npr. Kosjeriću ili Mionici zaista mogu nazvati izborima? Ili pak simulacijom, odnosno i tragedijom i farsom u isti mah?

Jer, pazimo sad: nezavisni posmatrači su oterani nasiljem, ili su im izbušene gume na automobilima. Obaraju se i stabla drveća da posmatrači ne stignu do izbornog mesta. Lokalni „izborni štabovi“ SNS-a služe kao grupe za organizovani pritisak na ama baš svakog sa JMBG-om. Glasaju i uvezeni i mrtvi, sa nulom ili trafo-stanicom kao adresom prebivališta. Zaokružuje se umesto starih i nemoćnih, ili u ime čitavih porodica. Zaposleni „u državi“ moraju da slikaju svoje glasačke listiće i još nabave nekoliko usput. A ukoliko to sve nije dovoljno, imamo srpsku verziju ruskih „tituški“ kojima tepamo „ćaciji“. Dakle, kriminalce i huligane u sportskoj odeći koji nasiljem izvršavaju naređenja režima, i na izborni dan se šetaju i pritiskaju „po lokalu“ ako nekome do sada nije jasno kako ima da glasa. Tehničku podršku će već obezbediti nenarodna milicija. Kraduckanje i radikalština su postali sistem. Drugim rečima, možda jesmo u Evropi, ali samo geografski, nipošto i geopolitički.

I nismo mi usamljeni u tome. Autokrate širom sveta izmišljaju nove načine da pokradu izbore, manipulišu pravilima i menjaju zakone kako bi se što duže održali na vlasti. Ipak, čini se da građani prepoznaju kada su izbori farsa. A kada biračima ta predstava dozlogrdi, autokrate često posegnu za nasiljem i surovim obračunima, kao što se nedavno dogodilo u Mionici, pardon, u Kamerunu i Tanzaniji – sa smrtonosnim posledicama unaokolo biračkih mesta. Naime, Kamerunci su u oktobru ponovo „izabrali“ 92-godišnjeg Pola Biju za predsednika (na vlasti je od 1982), na izborima koji su grubo pokradeni. Zašto se uopšte trudio da ih organizuje? U Tanzaniji, predsednica Hasan je nasiljem i zastrašivanjem jednako grubo uticala na tok izbora, sprovodeći represiju, nasilje i hapšenja nad svakim ko se usudio da je izazove. Zašto jednostavno nije ukinula izbore?

Na drugom kraju sveta, Nikolas Maduro je 2024. drsko pokrao predsedničke izbore u Venecueli, uprkos slobodnom, fer i transparentnom brojanju glasova koje je jasno pokazivalo pobedu opozicije. Zašto bi jedan autokrata želeo da zadrži jedan od najboljih izbornih sistema na svetu? Ili, na Tajlandu, na parlamentarnim izborima 2023, birači su poslali jasnu poruku vojsci i monarhiji: narod želi promene, pa je opoziciona partija osvojila većinu glasova. Šta se dogodilo zatim? Ustavni sud je u avgustu 2024. oborio rezultate izbora i naprosto ukinuo pobedničku opozicionu partiju. Vođi opozicije je zabranjeno bavljenje politikom deset godina i on danas nešto predaje na Harvardu – umesto da predvodi tajlandsku vladu. Bliže nama, vladajuća stranka u Gruziji postaje sve nervoznija i represivnija, koristeći recepte Vladimira Putina, a gruzijska opozicija je uspešno razjedinjena ili rascepkana. Dakle, od Kameruna do Tajlanda, od Tanzanije do Srbije, izbori se nameštaju, pritiskaju i kradu, sa više ili manje nasilja usput.

I nema boljeg primera za to od Vladimira Putina. Izbori u Rusiji su već decenijama farsa, a nakon invazije na Ukrajinu, glasanje je zatvorenije i orkestriranije nego ikad. Režim je proterao sve nezavisne medije, brutalno ugušio svaku opoziciju, uključujući tu i ubistvo Alekseja Navaljnog u zatvoru u Sibiru. Poslednji predsednički izbori bili su organizovani čak tri dana u martu 2024, a ishod je unapred bio poznat. Opoziciono orijentisanim građanima je preostalo jedino da se u nedelju u podne masovno okupe ispred biračkih mesta širom Rusije, čekajući da u toj gužvi ponište svoje listiće u znak protesta protivu Putinove vladavine i Putinovog rata. Ti i takvi „beli listići“ smatrani su za jedini način da se bezbedno protestuje, te naruši predstava podrške režimu kakvu Putin i Kremlj očajnički žele da prikažu. Sam Putin se uopšte nije bavio predizbornom kampanjom, nije učestvovao niti u jednoj javnoj debati, i fokusirao se jedino na svoje predsedničke dužnosti, time poručujući da je iznad cele izborne frke koja to nije. Pa ipak, svoja obraćanja naciji jeste iskoristio da obznani razna povećanja plata i penzija za konkretne i lojalne grupe stanovništva.

I Putin je, naravno, proglašen pobednikom, sa više od 87 procenata glasova i izlaznošću većom od 77 odsto. Drugi ishod nije ni mogao da postoji. Jedino pitanje bilo je koliki će biti zvanični rezultat i da li će se pojaviti makar neki trag protesta. Prorežimski mediji (jedini koji postoje) održavali su sliku o predsedničkim izborima kao rutinskom treningu demokratije, uz iluziju normalnosti i pozitivnog, gotovo prazničnog duha. A čemu to? Zašto se režim u Kremlju uopšte trudi da organizuje nekakvu izbornu trku, ako se pobednik unapred zna? I kada ama baš niko ne očekuje iznenađenja? Zato što izbori služe nečemu mnogo širem od samog prikupljanja glasova za vlast, odnosno režim. U pitanju je – signal. I znak i simbol upućen svima, od Putinovog unutrašnjeg kruga, preko običnih Rusa, do inostranih prijatelja i neprijatelja. Suština je u demonstraciji sile, posebno u ratnom vremenu i trenutku krize. Kao i demonstracija nepokolebljive lojalnosti svoje baze. Naime, nijedan diktator se nikada ne oseća sasvim bezbedno. Putin i putinčići neprestano traže potvrdu da je klijentelistički i korumpirani sistem koji su izgradili i dalje lojalan i pouzdan.

I zato, čemu uopšte izbori? Čemu kozmetika, fingiranje i farsa? Jezivi pritisci, ucene i zastrašivanje? Zašto juriš onolike partijske mašinerije u omalene provincijske opštine u našoj Republici? Dođavola, čemu toliko cimanje? Od Rusije preko Gruzije do Srbije, organizovanje izbora predstavlja pokušaj da nenadležni autokrata, uprkos izazovima, pokaže da je periodično sposoban da konsoliduje svoju podršku. Zatim, predstavljaju pokušaj da se zadrži poverenje ekonomske i političke elite koja zavisi od režima. Najzad, i priliku da se dodatno obeshrabre opozicija i opoziciono nastrojeni birači. Dakle, izbori su tu da se bazi iznova demonstrira kontrola, i da se među ostalim građanima proizvedu osećanja razočaranosti, beznađa i apatije. Otuda je relativni gubitak podrške za SNS na lokalnim izborima u Kosjeriću i Mionici, pa i Sečnju i Negotinu toliko velik – čak i ukoliko su opozicioni glasovi na njima bili izgubili.

Ironično, ali upravo izbori predstavljaju „omiljeni trik“ za autokrate širom sveta. Ne radi se o prividu legitimiteta, ma kakvi. Poruka je upućena najbližem krugu saradnika, zatim široj javnosti, pa i međunarodnoj zajednici. A ova poruka glasi: ja sam još uvek svemoćan. Mogu da kontrolišem čitave mase stanovništva. Manipulacijama, mahinacijama, crnokapuljašima i pendrecima, ali ja to mogu. I ne može mi niko ništa – jači sam od istorije. I upravo to je poruka koju čak i namešteni ili nepošteni izbori u Srbiji moraju da raskrinkaju i razbiju. Ne spuštajmo tenzije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.