Godina Zumera

U Indoneziji (17. februar – danas), ključni zahtevi studenata i mladih tiču se pitanja kao što su sveprisutna korupcija, policijska represija i nezadovoljstvo vlašću uopšte. Događaju se masovni protesti širom zemlje, dok građani spaljuju vladine i policijske zgrade u Džakarti, te pljačkaju domove narodnih poslanika. U Mongoliji (14. maj – 3. jun), zahtevi se tiču korupcije i ostavke premijera. Premijer je dao ostavku i formirana je nova koaliciona vlada. U Nepalu (8. – 13. septembar), ključni zahtevi se tiču korupcije, nepotizma i režimskog gašenja društvenih mreža. Nakon nasilnih demonstracija i spaljivanja zgrada vlade, premijer podnosi ostavku i beži iz Nepala, a vojska prihvata kandidata kog su demonstranti izabrali da ga zameni. Na Madagaskaru (25. septembar – 14. oktobar), zahtevi se tiču korupcije, niskog životnog standarda i lošeg stanja na univerzitetima. Pala je vlada, predsednik beži iz zemlje, a vojska uz narod preuzima vlast. U Peruu (13. septembar – 16. oktobar), zahtevi se odnose na ukidanje penzione reforme, raspuštanje parlamenta i smenu predsednika. I, Skupština smenjuje predsednika i uvodi vanredno stanje.

Idemo dalje. Na Filipinima (4. septembar – danas) zahtevi se odnose na korupciju i fušerajski nekvalitetnu (re)konstrukciju objekata za kontrolu poplava. Zvuči poznato? Podrška predsedniku dramatično opada, dok obećava da će odgovorni biti uhapšeni do Božića. U Maroku (27. septembar – danas), zahtevi se odnose na – postaje predvidivo, zar ne? – korupciju, uvećanu potrošnju na zdravstvo i obrazovanje umesto na fudbalske stadione zbog Svetskog prvenstva 2030. godine. Troje demonstranata je ubijeno, a hiljade su pohapšene, iako se budžet za zdravstvo i obrazovanje uvećava za 16 odsto. U Paragvaju (28. septembar – 3. oktobar), zahtevi se tiču korupcije, nepotizma, te izmeštanja vladine agencije za autohtono stanovništvo. Ishodi? Agencija i njen direktor su vraćeni, iako ostali zahtevi nisu ispunjeni. U Bugarskoj (26. novembar – 12. decembar) zahtevi se tiču korupcije i budžeta za sledeću godinu. Bugarska koaliciona vlada je pala, budžet nije usvojen i tako dalje, i tako dalje. Sve ovo se dogodilo samo 2025. godine, dok su slični protesti & sa sličnim ishodima bili na Tajlandu (2020-2021), Šri Lanki (2022), Bangladešu (2024), Bocvani (2024), Keniji (2024) i Srbiji (2024-danas).

I sad, iako su konkretni uzroci ili zahtevi različiti, svi se tiču raspojasane korupcije autokratskih režima. I sve ih predvode mladi ljudi i studenti, odnosno osobe rođene krajem 1990-ih i početkom 2000-ih godina. Mladi demonstranti u Maroku i na Madagaskaru izričito se pozivaju na svoju generaciju: organizatori protesta u Maroku poznati su kao „Gen Z 212“ (po pozivnom broju zemlje), dok se na Madagaskaru nazivaju „Gen Z Mada“. Povodi za demonstracije su razni – nestašice vode i električne energije, visoka nezaposlenost, rastuća nejednakost, zloupotreba vlasti itd., ali osnovna poruka je uglavnom ista i ona glasi: promena sistema ili potpuni preobražaj. Protestni pokret Generacije Z ne želi nikakve recidive starog sistema, režima ili stare garde u novoj političkoj kulturi. Širom sveta, ovi pokreti imaju zajednički „priručnik za akciju“ koji se oslanja na ekosistem društvenih mreža, i što je prirodni habitat „onlajn“ generacije. Diskord i Redit služe za organizovanje, TikTok i Instagram za reklamiranje, a Iks (Tviter) za brzo deljenje informacija.

Zatim, zajednički jezik mimova, heštegova i referenci na omladinsku popkulturu prerastao je u simbole otpora. Na primer, jedan od simbola Gen-Z protesta je pirat iz japanske mange „One Piece“ (učestali simbol na protestima u Srbiji bio je Pikaču, žuta maskota franšize „Pokemon“). Međutim, uprkos ironiji, šaljivosti i prividnoj neozbiljnosti, ishodi ovih protesta bili su raspamećujuće uspešni. Samo u 2025, predsednici i/ili premijeri su smenjeni (a mnogi beže iz zemlje) u Mongoliji, Nepalu, Madagaskaru, Peruu i Bugarskoj. Ipak, veliki izazov sa kojim se suočavaju ovi omladinski protestni pokreti jeste nedostatak jasnog vođstva (svako može da objavljuje na Diskordu ili TikToku) i odsustvo jasne političke pripadnosti. Aktivisti su povezani jedino kolektivnim nezadovoljstvom i zajedničkim uverenjem u jedan cilj („studentske zahteve“) što otežava planiranje kada ne postoji jasan lanac komandovanja. Protesti tada mogu da funkcionišu jedino kao sigurnosni ventil zbog akumuliranog besa. Najzad, postavlja se i pitanje – šta dalje? Šta posle? Okej, srušili smo predsednika i/ili vladu, ali šta će ispuniti nastalu prazninu? Kako se bes i ogorčenje transformišu u nešto suvislo i razborito?

S tim u vezi, studenti koji u julu 2024. svrgavaju vlast u Bangladešu, napravili su centrističku i pluralističku političku partiju („Nacionalna građanska partija“) u februaru 2025. godine. U međuvremenu, prelaznu vladu je vodio ekonomista, aktivista i Nobelovac Muhamed Junus. Međutim, Bangladeš je danas iznova u neredima zbog atentata na jednog od vođa studentskog pokreta, 32-godišnjeg Šarifa Osmana Hadija. Zumeri su možda politički svesni, ali kada je reč o formiranju političke partije, to zahteva drugačiju vrstu obrazovanja i veština koje možda, samo možda, nisu imali vremena ili iskustva da razviju. Zbog toga je uloga zumera i glavna snaga studenata u tome da budu i (p)ostanu – čuvari demokratije. Dok za promenu nisu dovoljni samo protesti, već i institucije koje proteste pretvaraju u tu promenu. Kada ove institucije ne postoje, protesti mogu da budu masovni, dugotrajni, legitimni – i neuspešni.

Ipak, ova omladina su i prva generacija koja je odrasla sa alatima da organizuje globalne pokrete iz svoje sobe. Možda im ne trebaju partije i sindikati, već jedino harizma i grupa na „Viberu“, ko zna? Uz to, proteste na Madagaskaru inspirisali su oni u Nepalu, a koje su inspirisali protesti u Indoneziji, a koje su inspirisali oni u Bangladešu, i tako dalje. Zbog uspešne smene režima na Šri Lanki, u Bangladešu i Nepalu, pojedini kolumnarijat govori o „Azijskom proleću“.
„Godina Zumera“ zato ne znači da će se svet automatski promeniti. Protesti ne garantuju pobede, a energija mladih često biva kooptirana ili iscrpljena. Ali 2025. jeste godina u kojoj je postalo jasno da Generacija Z više ne želi da čeka svoj red. Oni ne traže obećanja, već sistemsku promenu pravca pošto sadašnjost vide kao neodrživu. Zumeri možda jesu famozni „digitalni urođenici“, ali su i generacija odrasla u permanentnoj krizi. I u zemljama „Trećeg sveta“ ili pak „Globalnog juga“, upadljivo sinhronizovano poručuju da im je dosta. NJihovi protesti nisu samo reakcija na neki zakon, nekakvog predsednika, ili neku tragediju i aferu. Oni su simptom mnogo dubljeg političkog, ekonomskog, ekološkog, kognitivnog i egzistencijalnog zamora. I zato mladi ne žele da naslede svet kakav jeste – već da preispitaju zašto je uopšte takav i kakav sve može da bude. I to je nešto generacijski novo, u čemu i jeste njihova najveća snaga.

Budućnost je otvorena. Srećna najnovija godina!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.