Gradsko hladno ponašanje

Tako je, ni ovaj kolumnista se ne seća. Zašto onda pričamo o tome? Ovo je posebno karakteristično za upoređivanje života u selu i gradu ili za priču o ranijem gradskom životu – u „starom“ Beogradu, Novom Sadu ili Nišu. Od tetke na pijaci do gradonačelnika mnogi će lamentirati nad novim gradskim okruženjem, laprdajući o dobu kada ljudi kao da ništa drugo nisu radili nego se šetali korzom, voajerisali kroz kibic-fenster i udeljivali liciderska srca prolaznicima. Čak i u ozbiljnim razgovorima, savremeni život u velikom (ili bar većem) gradu se često opisuje kao hladan, nezainteresovan, neljubazan ili otuđen. Sa romantičnim seoskim pastoralama ili bez njih, mnogi će posvedočiti da će ljudi u manjim mestima delovati ljubazno, bezopasno, dobroćudno i gostoljubivo. Da li je posredi nostalgična mitologija i ulepšavanje prošlosti (čitaj: sopstvene mladosti) ili u svemu tome zaista ima nešto više od balaševićevizma?

U gradskoj gužvi, ljudi će se zaista međusobno ignorisati ili ponašati relativno grublje jedni prema drugima. Međutim, to ne znači da su ljudi po selima ili po prošlosti bili inherentno prijatniji. Jer, svet sa seoskim poreklom počinje da se ponaša podjednako neljubazno i hladno čim provede neki komad života u gradu. Kako to objasniti? Da li grad zaista osim šarenih izloga nudi i odsustvo empatije, pretvarajući svoje stanovnike u gunđajuće sebičnjake? Krivac za sve to nije grad već – naš mozak. Reč je o fenomenu koji se ponekad naziva „urbano preopterećenje“, odnosno reč je o izuzetno velikom broju informacija koje oni što žive u gradu moraju procesuirati po svojim lobanjama. U jednom eksperimentu, čovek na ulici sa vokmenom na ušima nosio je neke kutije sa knjigama, namerno ispuštajući par knjiga na trotoar. Naučnici su pratili koliko ljudi će ga zaustaviti i reći mu da je nešto ispustio. Glavna varijabla u celom eksperimentalnom slučaju bila je to da li se na ulici čuje glasan rad nekakvih mašina koje popravljaju asfalt ili ne. Čak pet puta više ljudi je pomoglo ovom fiktivno trapavom pojedincu u tihoj, a ne bučnoj atmosferi.

Prema socijalnom psihologu Stenliju Milgramu, stvar je u sledećem. Stanovnici modernih gradova se svakodnevno susreću sa hiljadama različitih situacija, informacija i socijalnih interakcija. Semafori, reklame, prodavci kokica, taksisti, prosjaci, šetači pasa, ambulantna kola, radovi na putu, sniženje do 50 odsto, ulični svirači – sve su to sastavni elementi života koji nazivamo velegradskim. Ljudi nikada u svojoj evolucionoj istoriji nisu živeli u takvom okruženju i naš mozak se na to nije najbolje adaptirao – evolucija je spora rabota, pa nije imao kad. Asfaltna džungla je zapravo mnogo neprohodnija i neprobojnija od džungle na koju je naš mozak navikao. I zato, umesto da mozak zariba, on je primoran da „filtrira“ sve te informacije. Drugim rečima, čovek nesvesno ignoriše sve „nebitne“ informacije u svom urbanom pejzažu, bilo da je reč o titrajućoj reklami za striptiz-bar ili o mačetu sa uganutom nogom.

Šta se iz ovoga da naučiti? Gradski čovek nije nimalo „hladniji“ ili neprijatniji od čoveka sa sela ili od lovaca-skupljača iz Amazona. On je samo primoran da filtrira svoju toplotu i ljubaznost, odnosno da je ne troši na baš sve što (preti da) mu zagolica čula. I zato je nesuvislo kukati za prošlim vremenima ili za sve kriviti babarogu koja se zove Grad. I uzalud ćemo kriviti mlade generacije, kapitalizam, Ameriku ili Slobodana Miloševića – lik iz našeg ogledala je taj koji ima premali raspon pažnje. Urbano okruženje ne može ličiti na seosku idilu i nikakve akcije za najboljeg komšiju ili najlepšu gradsku terasu tu ne mogu pomoći. Niti je gradu ta pomoć potrebna. Naime, nas navučene na asfalt nije naročito briga za prolaznike na ulici, a često ni za prve komšije, samo zato što želimo da nas bude briga za svoje roditelje, decu, ljubavi i ljubavnice. Filter poput ovog zapravo je velika stvar. I zato, budimo tolerantniji prema gradskoj gužvi, gradskom ponašanju i svemu što ono sa sobom donosi. Jer, grad je čoveka naterao da primećuje i da se posvećuje samo onome što mu je zaista važno. Nema ništa loše u tome.