Holivudizacija

I tada će svaki pravedno besan filmoljubitelj sve da pripiše zlim i pohlepnim filmskim studijima koji povlađuju odvratnom ukusu publike u koju, svakako, ne ubraja samog sebe. Neko posebno ambiciozan tada će posegnuti za nekakvim modernim i nadasve filozofičnim evropskim filmografijama i zaspati na pola filma ili jednostavno pogledati „Kuma“ po trideseti put, zaboravljajući da je i dotičan bio holivudsko dete. Obično se kuka za nepostojanjem novih, svežih i originalnih ideja, pritom ne znajući kako holivudska filmska industrija zaista funkcioniše. Naime, najčešće se pretpostavlja da u procesu pravljenja filma postoji prilično stroga podela rada – neko je zadužen za zvuk, neko za fotografiju, neko da šminka glumice, a neko da hrabri kaskadere. Jednako tako, pretpostavlja se da obično postoji i neki junak zadužen za – priču. Kreativni um koji u dimu cigarete, naslonjen nad pisaćom mašinom nazvanom računar, smišlja originalne zaplete i rasplete. Međutim, u najvećem broju slučajeva ovo jednostavno nije slučaj. Ideje za priču obično dolaze od producenata, dakle, od ekipe koja za celu stvar daje novac, a ne od kreativnih skribomana koji bi nešto da podele sa svetom. A ljudi koji daju novac razmišljaju malo drugačije od onih koji bi da puštaju mašti na volju.

Producenti će sugerisati priču koja će biti dopadljiva za barem dve (od četiri) demografske grupe, u kojima su mladi muškarci, mlade žene, stariji muškarci i starije žene. Klasičan akcioni film biće zabavan, recimo, mlađim muškarcima. Ali, tada se u dotični ubaci i malo srceparajuće romanse i – odjednom se dopada i damama. Zatim, američka demografija nije jedina koja se uzima u obzir, pošto u dobu globalne kulture, najveća zarada dolazi sa međunarodnog tržišta. Ovo znači da film mora biti dopadljiv, ili barem razumljiv, i u Kini i u Brazilu i u Francuskoj i na Balkanu. Da bi to bilo moguće, priča se pre svega mora pojednostaviti ili svesti na određene univerzalne karakteristike ili svojstva koja ne zavise od pojedinačne kulture. Suptilne moralne dileme modernih uzgajivača ovaca iz Teksasa neće biti nešto sa čime cela planeta može da saoseća. Gomila dobro napisanog scenarija ionako će se izgubiti u prevodu ili sinhronizaciji. Dok pucačinu, jurnjavu kolima ili pucačinu dok se juri kolima – razumeju skoro svi. Tek nakon što se sve ovo uzme u obzir, producenti pozivaju nekoga da napiše scenario. Drugim rečima, u većini holivudskih filmova, scenarista je tu samo da smisli par dijaloga, pod uslovom da ne preteruje sa njima.

Imajući ovo u vidu, moguće je postaviti i sledeće pitanje: zašto je većina političara tako loša? Gotovo univerzalno, a ponegde i baš posebno, političari su sorta koja za svakog sa nešto razuma i moralnih vertikala deluje nekako izveštačeno, neiskreno, i šablonski banalno. Ako nekoga od njih poznajemo, znamo da su dotični ljudska bića kao i mi sami. Ali, kao društveni sloj, oni su karikatura klišea. Razlozi su isti kao i za moderni holivudski film. I političari imaju svoje demografske grupe na koje moraju da obrate pažnju. Njihova poruka je dopadljiva i ispeglana, bez naročite hrabrosti ili kreativnosti. Ponekad podviknu da se dopadnu jednima, ponekad daju krv da se dopadnu drugima. Jer, za svaku odluku koja nam se čini lošom, postoji neka druga grupa ljudi koji će tome aplaudirati, sa ili bez kokica u rukama. Ograničenje radnog vremena kafića nervira omladinu, ali uveseljava majke, tetke i starije gospođe. Kada političari učestvuju na vojnoj paradi iznerviraće mirotvorce, ali obradovati momke sa viškom testosterona i nešto stariju klijentelu sa erekcijama na maskirno. Zato će ljubiti bebe, maziti kučiće, rukovati se sa rudarima, grliti sa sportistima, odlaziti na snimanja TV serija, podizati tri prsta na Olimpijadama, plesati sa zvezdama i sve ostalo. Rezultat je nešto slično holivudskom blokbasteru. Niko neće reći da im se film baš dopada, ali će dotični ipak prikupiti par miliona. U pitanju je formula koja nas sve čini nezadovoljnima, ali koja tako prokleto i tako uporno uspeva. I niko se neće sećati „Troje“ ili „Transformersa III“, niti će ovi filmovi imati svoje mesto u monografijama i istorijama. Holivudizacija politike učinila je isto to – stvorila gomilu klišea koji će kupiti glasove poput bioskopskih ulaznica za najnoviji spektakl. Ruzvelti i Čerčili, poput „Građanina Kejna“ ili „Paklene pomorandže“ biće osuđeni na istorijske čitanke. Matricu univerzalne dopadljivosti prate moderni filmovi, kao i moderni političari. Međutim, izlaz postoji. I kultni film „Noć veštica“ nastao je tako što su dvojica producenata prišla Džonu Karpenteru i rekla mu da bi bilo baš super da se snimi film o ludaku koji nožem nasrće na bebisiterke. Pa je Karpenter ipak napravio remek-delo i revolucionisao žanr. Poći od onoga što se dopada većini uopšte nije loša stvar, za film, kao i za politiku. Problem je kada se na tome stane, odnosno kada se ista strast unedogled eksploatiše. Pa dobijamo filmske i političke noći veštica u devetom nastavku.