Japan nije daleko

Neko drugi je promenio svoju sliku na Fejsbuku u japansku zastavu, neko pravio papirnate ždralove i slično, sve to malo po potrebi, a malo više po mogućnostima. Cela ta situacija izazvala je i ponešto ružnjikavog prebrojavanja humanitarnosti koje obično prati takve akcije. Pojedinci su drugima utrljavali na nos sopstvenu dobru volju, neko je svoje odvajanje od novčanika humano otćutao, a neko je celo to dobročinstvo smatrao nepotrebnim i gotovo nepatriotskim činom. Zaista, odvajati novac od telefonskog kredita dok srpska deca gladuju na Kosovu! Da bar deca gladuju u Pirotu ili na Banovom brdu, pa da se razume, ali ovako, nije u redu.

Žalosno je prozivati nekoga zašto nije humanitarno raspoložen, za skoro bilo koju stvar. Naravno, svaka finansijska transakcija stvar je razmene i ono što se u humanitarnom slučaju kupuje jeste priznanje okoline, izgradnja sopstvenog statusa i ulepšavanje slike o sebi u društvu. I jedan dobar osećaj samim sobom, na kraju krajeva, i u čemu nema ništa loše. Međutim, uspeh ove samoulepšavajuće aktivnosti zavisiće od taktičnosti humanitarca, pošto cela stvar mora biti iskreno dobrotvorna ili barem delovati tako. Reklamirati sopstveno dobročinstvo zbog toga neretko proizvodi suprotan efekat i vešto igranje na ovu kartu je vraški težak posao. Zato su najveći od njega i odustali – vozač Formule 1 Ajrton Sena dao je milione siromašnoj brazilskoj deci, ali ovo se saznalo tek nakon što je tragično preminuo. Priznanje je tražio na drugom mestu – na asfaltu, u krivinama, maestralnom vožnjom po kiši i ostalo.

Međutim, najžalosnije od svega je spočitavati drugima njihovu humanitarnost. Ovo se obično čini pozivanjem na više ciljeve i veće potrebe. Ali, negde će uvek biti gladnije dece, bolesnijih bolesnika ili kučića sa slomljenim nogama. Bolje je dvaput se ujesti za jezik, a tri puta razmisliti, pre nego što se bilo ko iskritikuje zato što je ponudio nekakvu pomoć, koliko god ona bila neiskrena, bespotrebna i pomodna. U slučaju Japana, sopstvena pasivnost i odsustvo empatije obično se pravdaju bogatstvom japanske ekonomije ili geografijom. Navodno, Japan je isuviše daleko da bi proizvodio emociju dovoljno veliku da se prevede u nekakav dinar. Stvar je u tome da nije.

Pogledajmo oko sebe. Sasvim je verovatno da su naši ključevi na kredencu ključevi od japanskog automobila. Ili da se na parkingu svakodnevno češemo o jedan, ukoliko su one bele štrafte preblizu. Muzika koju slušamo najverovatnije je snimljena na instrumentima ili mikrofonima i pojačalima proizvedenima u Japanu, a i slušamo je po plejerima i vokmenima japanske proizvodnje. Digitalni satovi na našim zglobovima ili po komodama predstavljaju tehnologiju izmišljenu na ovom dalekoistočnom ostrvu. Video plejeri, rekorderi i kasete, kao i sva romantika odlaska u video-klub, potiče iz ove zemlje na tako nezgodnom kontaktu tektonskih ploča. Kao i tehnologija CD-ova. Digitroni uz koje smo se znojili na časovima matematike ili karaoke uz koje smo se znojili po klubovima podjednako su japanske izmišljotine. Nameštaj po našim stanovima koji krstimo kao „medijapan“ otkriva jedno „Made in Japan“ koje se izgubilo u želji za efikasnošću u izgovoru a la hemendeks. Tehnologija standardnih baterija što idu u sve i svašta isto dolazi iz zemlje iz koje, kažu, izlazi Sunce. Rastvorljivu „instant“ kafu izmislio je japanski hemičar, Satori Kato, 1906. godine, hvala mu.

A ovo su samo samo neposredni primeri. Na indirektan način, Japan je inicirao nebrojivi mnogobroj stvari, od animacije, preko kupanja uživanja radi do promocije mira na planeti. Japansko posleratno iskustvo transformacije vojne industrije u civilnu proizvodnju, svima može poslužiti kao primer. Razvoj tehnologije, usmerenje ka istraživanju i obrazovanju, blistave inovacije i galopirajuća modernizacija celu planetu su uhvatile za rukav i naterale da trči brže i živi lagodnije. I zato Japan nije daleko. Ono što se skuvalo u zemlji vatrenog pacifičkog pojasa i hiljada termalnih izvora našlo je put i do naših stanova i obojilo je i naše živote. Biti nesvestan toga svedoči samo o veličanstvenoj sveprisutnosti ili zaboravnom podrazumevanju svega što je japansko društvo prećutno uradilo za nas, gotovo lično. I to je mnogo više od poklonjenih autobusa ili mamografa. Ali u situaciji kada je japanskom društvu potrebna i naša pomoć, nije fer podrazumevati ili zaboraviti na to.