Jelena Karleuša

Naime, ovo svojatanje ne prestaje da ima obrise nevoljnog, neiskrenog, zaprepašćenog, estetski ograđujućeg ili bar prijatno iznenađenog. Profesionalni aktivisti za sve i svašta kao da su zaplašeni mogućnošću da u njihovom ideološkom društvu (po)stoji neko ko ne izgleda kao oni sami. I ko pritom govori glasno. I tada, iz straha zbog dosadnosti i tunjave umivenosti sopstvene pozicije ili zbog kultur-rasističkog prezira prema svemu što je popularno – odlučuju se na implicitni podsmeh, odnosno upućuju na šaljivost cele inače vrlo asmešne situacije. Naime, među stavovima komentatora cele situacije isuviše je tanka granica između smejanja sa njom i smejanja njoj. A u dugim nogama nema ničeg smešnog, naprotiv.

Naprasnoj pojavi Jelene Karleuše u svom društvu pristupa se kao nekakvom kuštravom crnčetu koje služi za zabavu rasistoidnim aristokratama na dvoru kolonijalne sile. Samo što je u ovom slučaju ono dugonogo, plavokoso i nadasve seksi. Uostalom, ovu vrstu neiskrenog paternalizma prepoznala je i sama Jelena Karleuša. I u svojoj narednoj kolumni se obratila upravo onima „koji su je šatro branili i kao hvalili“ i koji su pisali „ne podnosim njenu muziku, ali me je ovim oduševila“. Njeni odgovori na takve pseudopohvale bili su precizni koliko i neposredni: „tako dedi svom“, „sikter“ i „mrš“.

Otkud sva ta neiskrenost, zaprepašćenje i tolike ograde od njenog lika, kada je već njeno misaono delo tako blisko idejama odbrane ljudskih prava (homoseksualaca) i praksi kritike klerikalizacije srbijanskog društva? Da li je moguće da još uvek nije uginula besmislena dihotomija rokeri versus narodnjaci? Jer dok rokeri i bajkeri „podižu Stupove“, pevačice sa prenapučenim brushalterima hrabro i ponosno izjavljuju da su ateistkinje (videti ispod). Odavno. Zašto bi Jelena Karleuša bila pojavna antiteza svemu o čemu profesionalni ljudskopravaši u svojim džemperima i somotskim pantalonama pričaju? Zato što dobro izgleda? Da li je zaista samo zavist u pitanju?

Možda je odgovor upravo u spomenutoj Karleušinoj kolumni u kojoj se ona obraća svojim kritičarima, ali i najnovijim fanovima previše naglo probuđenim iz dogmatskog dremeža („Bajka o zemlji pandoriji“, 18. oktobar). U tom tekstu ona navodi i sledeće: „Da se razumemo. Ateista sam. Nema nas mnogo i sve nas je manje u Srbiji. Svi ostali su vernici. Nevernica sam. Ne verujem u ono što nikad nisam videla“. I dodaje: „Dok me jednog dana kao vešticu budu palili na lomači nasred Terazija, sigurna sam da će patrijarh pozvati na mir, milost i nenasilje. Ali tek kad i poslednji pramen moje grešne plave kose sagori“.

Biće da je neposrednost (ovih) njenih reči ta koja plaši sve strane ideološkog spektra. Koji se u celini pretvorio u metiljavi, zaplašeni i tihi bućkuriš prepun malih razlika, tako dalek od šarolikosti duginih boja. Zato je Jelena Karleuša veštica i babaroga za sve: homofobne i nehomofobne, ratoborne i mirotvorne, leve, desne i one u sredini. Kao ideološka grešnica, ona je istinska opozicija. O tome najbolje svedoči njen krik iz već spomenute kolumne: „Hoću gola da paradiram, breee!“. Ogoljeni ateizam – i njena lična ogoljenost uopšte – zapravo govore o golotinji preovlađujućeg ideološkog cara. Osobe koje veruju samo u ono što vide, odnosno samo u ono za šta postoji dokaz, oduvek su bile subverzivne. A uzdrmavanja moralnog poretka nikada nije dosta. Pogotovo u situaciji ušuškanosti u srednjeputaški sabornu dogmu o „i Kosovu i Evropi“, pod velom religije i javnog morala samozvano finih ljudi. I zato, ukoliko je došlo do sunovrata sveta u kojem su kolumnisti dosadni cvikeraši dlakavog jezika, takav sunovrat valja pozdraviti. Treba nam više takvih veštica.