Dvadeset deveti novembar je već redovni povod za trabunjanja o jugonostalgiji. Reporteri se tada razlete po ulicama i prolaznicima guraju mikrofone pod nos, a prolaznici tada pred kamerom nespremno ispaljuju društveno poželjne odgovore. Analitičari po pozivu će mudrovati, a dečurlija će staviti „Dan republike“ Zabranjenog pušenja na fejsbučki zid. A neko će, u famozna četiri zida, probrati po svom sećanju i od svih proslavljenih 29. novembara odabrati onaj najbolji i u sebi pustiti suzu.
Onu mušku, „najtežu“, jer žena će već biti zaokupljena tužnom budućnošću u vidu budžetiranja namirnica za sutrašnji ručak, pa neće imati vremena za reminiscencije sociopolitičkog tipa. U ovoj probranosti i jeste suština svake nostalgije, pa i one jugoslovenske – radi se o mentalnom odabiru. U pitanju je jedan romantičarski ili romantizujući stav o prošlosti koji počiva na karakteristikama ljudskog uma. Jednostavno, naš mozgić je organ koji selektivno pamti, sa snažnom sklonošću da pamti dobre, a zaboravlja loše stvari i iskustva. I zato ključno pitanje za objašnjenje vremena današnjeg mora biti – za čim se to tačno „nostalgičari“?
Prvo i pre svega, ne mora značiti da je nostalgija baš potpuno neutemeljena na tvrdim činjenicama, ili da je sve kognitivno ulepšavanje. Neki istorijsko-životni periodi su objektivno bili lepši po sociološki merljivim kriterijumima. Jedan od njih je životni standard: mogućnost da se za mesečnu platu kupi nekakva roba ili usluga.
Međutim, da li u svojim nostalgijama zaista potežemo za tvrdim činjenicama fluktuacije BDP-a na uzorku proteklih pet-šest decenija? Ili je iznova u pitanju subjektivni osećaj imanja i nemanja? Pamtimo li lepotu letovanja ili teškoću štednje za letovanje? Slično je i sa osećanjem ponosa zbog izvesnog geopolitičkog položaja socijalističke Jugoslavije u hladnoratnom dobu – njegove stvarnosti i samozadovoljne fikcije. Priglupo patriotsko samozadovoljstvo zbog gledanja sa visine na razne Rumune i Poljake udarilo nas je po nosu, i raskrvarilo ga.
Da bude potpuno jasno: socijalistička Jugoslavija je bila projekat intenzivne, nezapamćene modernizacije prostora balkanskih društava. Drastično je porastao broj pismenih i visokoobrazovanih, žene su dobile pravo glasa, razvijena je putna i komunikacijska mreža, a društveni napredak jeste karakterisao gomiletinu društvenih sfera. Sam 29. novembar, dan drugog zasedanja AVNOJ-a, bio je progresivni projekat oslobođenja od fašističkog zla sila zemalja Osovine i domaćih fašističkih izdajnika, dakle, četnika, ustaša i ostalih bandita. Ako je u pitanju nostalgija za tim elementima – društvene modernizacije i vrednostima antifašizma – ona je progresivna i zaslužuje aplauz. Ali, nažalost, teško da su to razlozi zbog kojih suza sklizne niz obraz kada se seti upokojene zemlje.
Pre će biti da je u igri nostalgija nad (stvarnom ili ne) čvrstinom političkog sistema okupljenog oko jedne harizmatske ličnosti. Bez obzira da li je u socijalističkoj Jugoslaviji zaista bilo tako ili ne jer, setimo se, naš um ume da pobrka sećanja i stvari. Iako su višestranačje i politički pluralizam ovom društvu doneli sveopštu nestabilnost i korupciju, žal za nekakvom čvrstom i strogom rukom totalne kontrole je sve samo ne progresivan i morao bi da onespokojava. Konačno, ovdašnja jugonostalgija u najčešćoj formi, obično presečena vinjakom, jeste nostalgija za mitološkim, a ne stvarnim elementima nekadašnje države. Ona počiva na slikama, a ne na realnosti, iako je u toj realnosti – u karakteru, vrednostima i praksama jugoslovenskog socijalističkog društva – bilo mnogo toga za čim je razumno i žaliti i osećati nekakvo nedostajanje.
Ali džabe, jer da li zaista neko nostalgičari za ubrzanom društvenom modernizacijom, ili su predmet nostalgije letovanja u Makarskoj, te „bronhi“ i „505 sa crtom“? U tom smislu, preovlađujuća jugonostalgija je uobičajeni psihološki mehanizam, koji je konzervativan, a ne progresivan po karakteru, i po kojem je ranije sve bilo bolje zato što smo mi bili ti koji smo bili mlađi i zdraviji.
A takva jugonostalgija je ništa bolja od bapskih priča o suknjama mladih devojaka, koje su danas nedopustivo kratke. Ili od epizode iz Springstinove „Glory Days“ gde pijanim mužjacima u kafani, preplašenim pred vremenom koje prolazi, ne (pre)ostaje ništa osim „dosadnih priča o danima slave“. Zapitajmo se tad, da li će nekoj generaciji ovi trenutni dani biti predmet neke buduće nostalgije, kada se ostari, a jetra navikne na vinjak? Springstinov narator odgovara da verovatno hoće. A da li su vredni toga?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
