Kraj tišine

Uprkos svoj režimskoj sili i mašineriji, otkuda hrabrost da mu se poruči ono što ga najviše tišti – „Nisi nadležan“? Ne priznajemo sud tvoje partije? Ćutanje više nije opcija, niti naročita vrlina. Pa deder jaja za fasadu prostorija ili košulju članova vladajuće stranke. A pre samo godinu dana, tako nešto je bilo nezamislivo.

O toj stvari ima i čitava društvena nauka. Naime, postoji pojam „spirala tišine“ ili „spirala ćutanja“, koji je razvila nemačka politikološkinja Elizabet Noele Nojman još 1974. godine. Analizirajući javno mnjenje u Zapadnoj Nemačkoj, primetila je da na neizvesnim izborima – pobeđuju oni koji su percipirani kao pobednici. Kao u onom vicu, deo javnosti zaista glasa isključivo za vlast, a za opoziciju će kada ona postane vlast. Zašto? Ukratko, zbog spirale ćutanja.

Ljudi ćute jer ne žele da budu izopšteni ili da ispadnu „glupi u društvu“. Plaše se da budu izolovani, pa zato prećutkuju svoja mišljenja ukoliko misle da su ona u manjini. Tako nastaje spirala. Jer, što više ljudi ćuti, dominantno mišljenje izgleda još dominantnije, dok manjinska (opoziciona) gledišta nestaju iz javnosti. Na kraju, tišina postaje glasnija od bilo kakvog govora. Jer – ćuti, ne talasaj. I veži konja gde ti gazda kaže. I šut se sa rogatim ne bije. Umotvorina naše ropske pasivnosti i kmetskog svetonazora je tušta i tma.

Današnja (dojučerašnja?) Srbija je laboratorijski primer teorije Noele Nojman. Živimo u zemlji u kojoj o korupciji, pljački i partijskim privilegijama svi sve znaju, a niko ništa ne govori. Mediji sa nacionalnom frekvencijom već godinama funkcionišu kao megafoni vlasti.

Tabloidi, televizije i portali ne samo što oblikuju dominantno mišljenje, nego i proizvode privid konsenzusa: Srbija „nikada nije bila jača“, predsednik „radi 36 sati dnevno“ kada nije najveći državnik na svetu, a opoziciju čini skup blentavih anarhista, boljševika, blokadera, te izdajnika i stranih plaćenika.

U takvoj buci teško je čuti bilo kakav drugačiji glas. Oni koji se usude da progovore – nezavisni novinari, intelektualci, profesori, pa čak i obični građani na društvenim mrežama – rizikuju da budu etiketirani, izvrgnuti ruglu ili izloženi harangi. Rezultat? Mnogi radije biraju tišinu. A Srbija u tišini počinje da liči na Andersenovu bajku o carevom novom odelu. Svi vide da car šeta go, ali niko ništa ne kaže. Ili kaže tek tiho, do uveta prijatelja: Pa nije li car u gaćama? Ćuti, pusti ga…

Spirala ćutanja zato funkcioniše i na mikronivou, u kafani, na poslu, pa čak i u porodici. To je situacija za porodičnim ručkom ili na sastanku u firmi gde ljudi radije ćute – misleći da ostali misle na određeni način – pa „da se ne zameraju“. I onda završavamo na lošim letovanjima i sa još lošijim poslovnim idejama.

Najzad, koliko puta smo čuli rečenice „Ma ćuti, šta se petljaš? Šta ti fali?“ ili „Šta ima da pričaš protiv vlasti, i onako se ništa ne menja“? Sve su to posledice spirale tišine. Ljudi procenjuju gde je većina i prilagođavaju se. Tako i oni koji privatno misle drugačije, u javnosti klimaju glavom – a javnost je ono što oblikuje društvenu stvarnost. Paradoks spirale ćutanja je u tome da ona može da stvori privid potpune saglasnosti i tamo gde saglasnosti nema. Statistike, izbori i ankete mogu da kažu jedno, ali subjektivni osećaj ljudi da su usamljeni u svom mišljenju može da ih ućutka mnogo brže nego bilo kakva cenzura.

Niko ne želi da ostane sam na vetrometini (pa se okreće „kako vetar duva“). Tako se i u Srbiji stvara osećaj da svi podržavaju režim ili da će svakako pokrasti izbore; da je alternativa još gora ili da nema boljih od vlasti, te da je besmisleno (a pomalo i opasno) suprotstavljati se.

Pa onda ćuti profesor na fakultetu, jer mu je ugovor na određeno vreme. Ćuti novinar u redakciji, jer zna da kritički prilog ili tekst može da ga košta posla. Ćuti radnik u javnom preduzeću, jer bi ga jedan status na Fejsbuku mogao koštati dnevnica, ili cele egzistencije. Ćute preduzetnici, jer inspekcija dolazi ako se prepozna „pogrešan stav“. A ćuti i doktor, jer partijska knjižica otvara više vrata nego specijalistička diploma.

Ćute svi, osim onih koji su plaćeni da viču. Pa tabloidi viču kao popizdeli; televizije urlaju, botovi kmeče, a građani – ćute. I to je tajna moć spirale ćutanja: što se više ćuti, to se brže, jače, bolje stvara iluzija da svi misle isto. Pa se i oni koji ne misle isto povlače u svoje sobe, kuhinje, umove i želuce. Strah se uvlači pod kožu i ljudi ga prenose deci: „Sine, gledaj svoja posla“. Ali, znate šta, mame i tate, nema odistinskih „svojih poslova“ u ovakvoj Srbiji.

I, onda se pojave studenti kao oslobodioci od straha i ćutologije. Ne zato što su mladi, pametni, lepi, kreativni ili seksi kao što jesu – već zato što su razbili spiralu ćutanja. Što zna i Vučić. On ne vlada tako što ubeđuje, već tako što zaglušuje; njegova politika nije argument, već decibel.

A spirala tišine mu je najbolji saveznik. Jer, ako svi ćute, onda izgleda da svi klimaju glavom. Ono što spiralama daje moć nije samo strah, već i osećaj besmisla. LJudi ne veruju da će se bilo šta promeniti čak i ako progovore, i tu leži najveći izazov. Kada se cinizam ukrsti sa strahom, rezultat je muk. A muk je najplodnije tlo za autoritarne sisteme, dok nas ćutanje pretvara u saučesnike.

Paralelno svira beskrajni huk režimskih truba i neskidanje sa televizora „da bi narod razumeo“. Spirala tišine nije samo odsustvo zvuka, već i višak buke. Na svako pitanje o policijskom nasilju, dobijamo dvanaest priloga o „rekordnom BDP“. Na svaku kritiku korupcije, dvadeset naslovnica o „stranim plaćenicima“.

Na svaku tragediju, protesti su prekršteni u „haos i bezumlje“. Ukoliko ponavljamo istu melodiju dovoljno dugo i dovoljno glasno, ljudi će odustati da sviraju svoju. Uzgred, spirala ćutanja nije samo politički instrument, već i društvena navika. U Srbiji se ćuti i o porodičnom nasilju, ekološkim katastrofama ili diskriminaciji manjina. Ćuti se jer „tako je bilo oduvek“, jer „šta ti možeš da promeniš“ i „bolje da ne talasaš“. Ovo su društveni uslovi koji proizvode individualno ponašanje kukavičluka ili apatije. A kada se svi tako lepo umire i bensediraju, tišina postaje najglasniji društveni zvuk – kao jezivi orkestar u kojem svi instrumenti odluče da sviraju ništa.

Živimo u državi u kojoj je netalasajuća tišina postala svojevrsni društveni ugovor ili kriminalni zavet. Ali, taj je ugovor kilav i lomljiv kao i svaka omerta – do prvog „svedoka saradnika“. On traje samo dok ljudi veruju da su sami, a gola istina je da nisu. Zato je najveći zadatak svih nas da jedni drugima pokazujemo da nismo usamljeni u svom nezadovoljstvu, kritici i želji za promenom. Da prepoznamo da se iza tišine krije mnogo više buke i besa nego što to izgleda. Zato su Vajber grupe, nalepnice krvave ruke, i pozivi na zborove građana po banderama toliko moćni.

Potrebna je samo mala hrabrost da se prva rečenica o nagom caru izgovori naglas. „U društvu u kojem se ćutanje smatra vrlinom, svaka reč koja prekida tišinu deluje kao skandal“, pisao je Teofil Pančić. I umesto klimanja glavom i lažnog takta, čućemo žamor neslaganja, kritike, sarkazma, ironije, bunta, humora i pumpanja.

Samo neka tabloidi pune svoje naslovne strane pričama o haosu, stranim službama i diverzijama, dok antirežimske proteste prikazuju kao marginalne i kriminalne. NJihov cilj je da učine da se osećamo malobrojnim, mada je očigledno suprotno. A studenti su prvi odsvirali – kraj tišine. Spirala je pukla. U tome je možda njihov najveći doprinos i najznačajnije nasleđe, sve dok tišina ne bude nadjačana bukom slobode.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.