Ledeno doba

Istraživanja govore o tome da je pojava prvih biljaka na kopnu, pre oko 470 miliona godina, izazvala niz ledenih doba. Naime, tokom geološkog perioda koji se zove ordovicijum, a koje se završilo pre oko 444 miliona godina, klima se gradualno ohladila i usledila su ledena doba. Ovo globalno zahlađenje bilo je izazvano dramatičnim padom ugljen dioksida u atmosferi. A ko nam je „pojeo“ ugljenik u molekulima ovog jedinjenja sa kiseonikom? Prve kopnene biljke.

Ništa neobično, to je ono što biljke rade, zar ne? Da, ali ovo je imalo skandalozne posledice po uobičajeno globalno kretanje ugljenika. I, konsekventno tome, po globalnu klimu, koja opada za oko pet do sedam stepeni celzijusa (ovo je mnogo). Da stvar bude još nezgodnija, isti proces je izazvao uvećanje količine fosfora i gvožđa u okeanima, što je imalo razorne posledice po živi svet pod vodom. Naime, masovno istrebljenje podvodnog života u ovom periodu takođe je zbunjivalo naučnike. Pokazalo se da je invazija biljaka na kopno proizvela ne samo ledena doba, već i drugo najveće masovno istrebljenje živih bića u istoriji planete. Stotinu mu snežnih pahuljica, ko bi rekao da biljčice mogu biti toliko opasne?

O čemu valja razmisliti dok, kasneći na posao, nervozno čistimo sneg sa automobila? Prvo, zahlađenja su, iznad svega, jedna sasvim prirodna stvar. I to prirodna podvučeno zelenim. Biljke mogu imati i imale su ogromne posledice po našu klimu. Ovo ne mora značiti mnogo, a i sigurno ne smanjuje nervozu sa početka pasusa, ali u toploj sobi može zazvučati utešno. U pitanju nisu božje kazne, te možemo nastaviti sa svojim bludom i nemoralom po spavaćim sobama bez straha po ekosistem. I, dok izgovorimo „ordovicijum“, duvaće vetrovi koji donose topli saharski vazduh, pa ćemo kukati zbog vrućine. Budimo kul sa hladnoćom, proći će.

Drugo, ovi zaključci pomalo iskrivljuju našu popularnu sliku o onome što uopšte zovemo prirodnim. Sav taj zeleniš se pokazao opasnijim nego što deluje na prvi pogled. Recimo, pogled na „tapet“ desktopa sa idiličnom slikom „prirode“. Opasnijim, barem po školjke, korale, morske mahovine i trilobite. Jer, ponovimo tu lekciju iz prirodne istorije, mali, zeleni, darvinistički stvorovi indirektno su istrebili male, podvodne, darvinističke stvorove. Time što su radili ono što svaki darvinistički stvor radi: želi da (pre)živi i/ili razmnoži se. Invazija biljaka u postojeći ekosistem pokazala se destruktivnijom od potonje invazije čoveka u svaki kutak planete – barem do sad. I biljke su jednom eksploatisale minerale za sebe ne hajući za svet oko sebe, a isto to danas radi čovek. A prirodna istorija se ponavlja kao farsa, kada ekološki svesni čovek ulaže natčovečanske napore da zaštiti biljni svet od sopstvene invazije.

Bilo bi prestrogo nazvati prirodu zlom maćehom – dođavola, nosimo je u sopstvenim genomima – ali je dotična prilično daleko od brižne matere. Svoju slabost pred njenim kapricima spoznajemo tek kada sa Arktika donese hladan vetar i nanose snega.

Drugim rečima, priroda niti je harmonična niti naročito dobroćudna, već iznad svega nezainteresovana. Danas su tu trilobiti, sutra mahovine. Juče čovek, a prekosutra bubašvabe. I svaka od dotičnih grupica protoplazmi samo želi nešto sreće za sebe na svom kratkom i prolaznom vremenu pod Suncem. Poenta?

Imitacijom spoljašnje prirode ne bismo daleko dogurali. Umesto toga, potrebna je spoznaja sopstvene prirode, umesto mitoloških idealizacija i maštovitih fantazija. Harmoniju stvaramo mi, sopstvenim društvenim odnosima, uređujući ih na temelju razuma i iskustva. Pa i organizacijom rada na tom prokletom čišćenju snega ispred zgrade.