Mi, oni i ogledalo

Genijalni američki sociolog sa višegodišnjim stažom u Evropi, Tom Berns, pisao je o načinima na koje individualna svest i slika sebe samog predstavlja ishod kolektivne svesti. Odnosno, jedne kolektivne prakse davanja imena, klasifikacije, rasuđivanja i zaključivanja o svetu unaokolo. Individua u kolektivnom kontekstu uči da učestvuje u raspravama o sebi samoj, o svom izgledu i ponašanju, o sopstvenim „pristojnim“ i „nepristojnim“ stavovima i slično. Drugim rečima, društvo oko nas služi nam kao ogledalo u kojem spoznajemo sebe.

Ova društvena kolektivna svest, međutim, ima jednu interesantnu i naučnofantastičnu funkciju: putovanje kroz vreme. Naime, sadržaji kolektivne svesti, koja utiče na našu ličnu svest, mogu se odnositi i na stvari prošle i na stvari buduće. Tako prošlost nekako uvek ispada slavna, a i budućnosti se bar nadamo kao svetloj. Suština je da u odnosu prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ljudi mogu stvoriti i alternativne predstave, koje je tada moguće zamišljati, raspravljati o njima i sukobljavati se oko njih. Dakle, ako se oko te kolektivne predstave ne složimo, imaćemo društveni konflikt. I to je (jedno moguće) sociološko objašnjenje političkih izjava da odluke poput ovih ne doprinose famoznom pomirenju na još famoznijem Zapadnom Balkanu.

Ponovimo to: od kolektivne definicije toga kako svet izgleda, od našeg dogovora o toj slici, zavisiće i naša slika sebe samih. Kakva je naša kolektivna slika rata? I, samim tim, našeg mesta u njemu? Jednu sliku nedavno je ponudio sud u Hagu, ali ona nije ni prva ni poslednja koja ne odgovara kolektivnoj imaginaciji o tom ratu. Koja je slika koja se istinski broji, gleda ili od nje okreće glava? Drugi genijalni sociolog, Vilijam Tomas, programski je rekao da ako ljudi definišu stvari kao realne, one su realne po svojim posledicama. Ako je za nas „Oluja“ bila zločin, to će biti realnost u svojim posledicama, tj. ponašaćemo se u skladu s tim. Ako je bila odbrana i oslobođenje, to će biti realnost koja će oblikovati naše ponašanje i stvoriti nas.

Bez ulaska u samu presudu i njene pravne i problematike i problematičnosti, sociologu kao interesantna (pre)ostaje svojevrsna socijalna zbunjenost i zaribavanje mozga kod stanovništva. Hrvatski nacionalisti odjednom slave Haški sud. Srpski mirovnjaci ga odjednom napadaju. Srpski nacionalisti bi da likuju, ali ne mogu jer moraju da budu besni. Hrvatski mirovnjaci pod pritiskom moraju da ćute. A zapravo je sve veoma jednostavno, i ova uzburkanost za (verovatno jedinu pozitivnu) nuspojavu može da ima samo razređivanje ideološke magle o tome ko smo i šta smo zaista „mi“, a ko i šta „oni“.

Jer „moji“ su oni sa istom kolektivnom svešću, predstavom ili slikom. A to je slika „zapadnobalkanskog“ rata kao pre svega zločinačkog i pljačkaškog, a ne domovinskog ili oslobodilačkog, odnosno ognjištarsko-odbrambenog. Zbog kolektivne predstave koja im je suštinski zajednička, vreme je da i „oni“, drugi, shvate da su isti kao i oni koje toliko mrze. Oni koji su se tom ratu radovali, bez obzira da li su iz njega izašli kao vojni ili sudski pobednici ili gubitnici, zapravo su ista banda, zbog iste slike sveta koju dele. Možda ih to jednom pomiri.

Ovaj kolumnista je oduvek znao ko su „njegovi“, bez obzira na to što mnogi od njih imaju drugačiji pasoš i što tutkaju „ij“ tamo gde ga on izostavlja. Naša kolektivna svest je anacionalna, sasvim nepatriotska, militantno ateistička, posve telesna, slobodnjačka i materijalistička, i uvek na strani ugnjetenih i obespravljenih. Nalazili se oni u vukovarskom podrumu ili u traktoru na putu iz Knina. I ta se slika sveta odnosi na stav da ljudi ne smeju biti upotrebljeni za tuđe vlažne maštarije o sopstvenoj veličini preko sociokulturnih fikcija nacije, države i vere. I mi uvek pobedimo na kraju.