Mit o napretku

Ova vera u nadnaravni progres postala je gotovo religijska dogma. Kad ono, međutim. Da li napredak zaista postoji, ili je reč o mitu koji samo prikriva sve protivrečnosti našeg sveta? Već sama reč „napredak“ u sebi nosi vrednosni sud. Ona sugeriše da postoji univerzalna linija kretanja od goreg ka boljem, od mračnog ka svetlom.

Ali, ko tačno određuje šta je „bolje“? Šta ćemo ako je još poljoprivreda bila najveća greška čovečanstva i (po)grešno skretanje kod Albukerkija nakon Edena lova i sakupljanja? Kada kažemo da je čovečanstvo napredovalo, mislimo na tehnologiju, produženje ljudskog života, pobedu nad nekim zaraznim bolestima, na brži transport, moćnije računare ili pametniju veštačku inteligenciju. I to je okej. Međutim, napredak za jedne može značiti nazadovanje za druge.

Kolonizovane zemlje su na svojoj koži iskusile da je ono što je za Evropu bilo „napredak“ (brodovi, topovi, železnice) – za njih porobljavanje, eksploatacija i uništavanje lokalnih zajednica.

Još je Marks u 19. veku upozorio da je kapitalistički razvoj istovremeno i razaranje. Fabrike, mašine i tržišta oslobađali su nove produktivne snage, ali su istovremeno proleterizovali mase, rušili tradicionalne zajednice i pretvarali prirodu u puku sirovinu. I danas, svaka nova tehnološka drangulija nosi dvostruko lice: internet nas povezuje, ali i kontroliše.

Biotehnologija obećava zdravlje, ali otvara vrata etičkim zloupotrebama. Obnovljivi izvori energije smanjuju emisije, ali zavise od eksploatacije radnika u rudnicima litijuma i kobalta. A još su filozofi poput Ničea i Adorna razbijali iluziju o linearnom progresu. Niče je tvrdio da istorija nema unapred zadati cilj, a Adorno i Horkhajmer su u „Dijalektici prosvetiteljstva“ pokazali kako je racionalnost, koja je trebalo da nas oslobodi, pretvorena u instrument dominacije.

Dovoljno je pogledati 20. vek. Ako je to bilo stoleće najvećeg naučnog i tehničkog razvoja, onda je istovremeno bilo i vek logora, svetskih ratova i genocida. Holokaust je savršeni izraz modernosti, pisao je Zigmunt Bauman. Tehnologija je omogućila masovno uništenje Hirošime i Nagasakija, sistematsko ubijanje u Aušvicu, ili napalm u Vijetnamu.

Svaki „skok unapred“ imao je i svoju tamnu stranu, pa istoriju napretka možemo čitati i kao istoriju katastrofa. Ali, zašto je mit o napretku toliko privlačan? Delom zato što nudi utehu – bez obzira na nepravde sadašnjosti, verujemo da će budućnost biti bolja. On daje legitimitet poretku: ako živimo u Lajbnicovom „najboljem od svih mogućih svetova“, onda su nejednakosti i eksploatacija samo prolazne faze na putu do opšteg blagostanja. Mit o napretku je zato i politički instrument – od nas pravi pasivne posmatrače, uverene da će istorija sama od sebe rešiti svoje protivrečnosti.

Zato jedan od najvećih mitova u našoj Republici nije religijski, već politički i društveni mit o napretku. Njegova logika je jednostavna i zavodljiva – sve ide nabolje, Srbija nikad nije bila jača, i nikada nije imala više auto-puteva, bolnica i (naravno) stadiona. Ako je verovati režimskim medijima, živimo u zemlji koja je svakim danom sve brže, jače & bolje bliža raju na zemlji. Samo što je uvek iza ugla, u sledećem kvartalu, sledećoj kampanji, sledećim izborima. I samo da nema tih mrskih „blokadera“, mrak i đavo ih odneo.

Srpska napredna stranka je izvorno prosvetiteljski mit o napretku pretvorila u osnovno sredstvo svoje neprosvećene vlasti i autokratske propagande. Pa Srbija se nikada nije više gradila, nikada nije bila bolje povezana sa svetom, nikada nije imala više stranih investicija i sav taj džez. Svaki kamen koji se položi, svaka traka asfalta koja se zalije, svaki zavareni šraf na mostu ili pruzi, proglašavaju se istorijskim.

Naša svakodnevica pretvorena je u beskrajni direktni prenos gradilišta i „to ti je rešenog“. Dok se sve ne sruši u paramparčad – pod težinom novosadske nadstrešnice. Valter Benjamin je to sažeo u Kleovoj slici „Anđela istorije“ koji gleda ruševine što se gomilaju dok ga oluja progresa nosi u budućnost.

Ako je progres ono što vidimo na televiziji, zašto ga onda ne osećamo u sopstvenim životima? Zašto mladi i dalje u masama odlaze u Sloveniju, a lekari u Norvešku i Nemačku? Zašto prosečna plata raste na papiru, ali u prodavnici ne može da izdrži susret sa cenom hleba i mleka, parizera i trešanja? Zašto bolnice dobijaju nove fasade, ali unutra nema dovoljno osoblja, a pacijenti čekaju mesecima na pregled? To su ona pitanja koja mit o napretku ne voli, jer otkrivaju taštinu njegove praznine.

Mit funkcioniše tako što stvara sliku budućnosti koja je uvek za korak ispred nas. Kao da nam je obećano zlatno doba, samo što stalno moramo malo da sačekamo, da pretrpimo, da stisnemo zube do Ekspa. Ali hej, kapnuće i meni jednom. Dok čekamo, mit o progresu služi kao opijum za narod – daje nadu, ali nas pasivizira.

U stvarnosti, mnogo toga naprednog zapravo je kvarna reciklaža. Auto-putevi su simbol ove vlasti, ali oni se grade kreditima iz Kine, i čije će rate vraćati generacije koje još nisu ni rođene. Strane fabrike koje se otvaraju donose radna mesta, ali to su poslovi na minimalcu, u halama gde se radi u pelenama, za pokretnom trakom i gde sindikati nemaju šta da traže.

Gradovi se „grade“, ali tako što se ruše čitavi kvartovi, zelenila i zajednice, dok se investitori nagrađuju sumanutim povlasticama. I sve to prati mantra: „Nikada nije bilo bolje“. Mit o progresu ne meri se realnošću, već propagandom. On ne opisuje stanje društva, već oblikuje osećaj da nam je dobro, da smo na pravom putu, čak i kada svakodnevica govori suprotno.

Ako zavirimo u srpsku istoriju, shvatićemo da to nije ništa novo. Još u doba kneževine i kraljevine, vladari su obećavali modernu Srbiju. U socijalizmu, blagostanje je mereno industrijalizacijom, dok su ljudi često živeli u neuslovnim stanovima i čekali u redu za kafu i ulje. Posle 2000. godine, svaki politički blok imao je svoju verziju mita o napretku: od „puta u Evropu“ do „ekonomskog tigra Balkana“. SNS je taj mit samo usavršio, pretvorivši ga u svakodnevnu televizijsku liturgiju.

Problem je što ovaj mit ima i mračnu stranu. On zamagljuje stvarne probleme: korupciju, partijsko zapošljavanje, urušavanje institucija, cenzuru, nesigurnost radnika i rastuću socijalnu nejednakost. Umesto da se suočimo s njima, mi se samozavaravamo slikama dizalica i rendera budućih mostova. Kao da je dovoljno asfaltirati put da bi društvo postalo pravedno. Naravno, nije sporno da je svaka nova škola, bolnica ili fabrika potrebna. Sporno je kada se svaka cigla pretvara u dokaz „istorijskog napretka“, dok se sistemski problemi i korupcija guraju pod tepih. Sporno je kada se ljudima ne daje pravo da kritikuju, jer „kako možeš da kritikuješ kada se toliko gradi?“ Sporno je kada mit o progresu postane zamena za demokratiju. Mažemo tapete na zidove kuće od loših temelja.

Zato je vreme da ovaj mit raskrinkamo. Napredak nije prirodni tok stvari, niti ga garantuje bilo koja partija ili lider. On nije u maketama, bilbordima i obećanjima kanalizacije, već u tome da ljudi mogu da žive dostojanstveno, da rade bez straha, da imaju sigurno zdravstvo i obrazovanje, da slobodno govore i odlučuju o svojoj sudbini. Ako toga nema, nema ni progresa – bez obzira na to koliko kilometara auto-puta se izgradi.

Mit o napretku je možda najvažniji proizvod Srpske napredne stranke. Uz podgrejani radikalski mit o ugroženoj, mnogostradalnoj, podeljenoj i slobodarskoj naciji. Ali, kao i svaki mit, on traje dok ljudi u njega veruju. Kada poverenje nestane (vidi pod: nadstrešnica), ruši se i cela priča. I možda je baš to prvi pravi korak ka autentičnom napretku – prestati da verujemo u mitove i početi da tražimo realne promene.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.