Modernost ili Jedna kolumna

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Sretna vam godišnjica. Hvala vam što istrajavate.Moja porodica i ja bez vas ne možemo. Hvala

2. Jubilej je pa necu mnogo da tupim. Pod jedan cestitam autoru na 13 godina rada sa zeljom da nastavi da i dalje da nas smara ali i sa molbom da se uzdrzi od nepotrebnog generalisanja. Na primer, zadnji pasus. Ne osecam da pripadam delu drustva koje se distancira od modernog sveta, cak sta vise retko srecem one koji se distanciraju od normalnosti na nacin kako je to u tekstu opisano. Sa druge strane, autor pominje par prevaranata sto je u suprotnosti sa prethodom generalizacijom. Takve logicke i stilske nedorecenosti mi i smetaju i cine me „zivacanom“. Kritika je uvek korisna i dobrodosla ali pod uslovom da je iskrena i dobronamerna. Nemam uvek utisak da se autor pridrzava takvih nacela. Da budem jasna: iako nemam nista opipljivo da potkrepim svoje misljenje, smatram da je autoru u najmanju ruku „ispran mozak“ zapadnim „liberalnim vrednostima“. Prazna glava a pun slajpik je ekstremnija pretpostavka ali ne bih isla tako daleko.

3. Teksotvi su ti dosadni i puni EU retorike u fazonu otpora, počnem da čitam i batalim kod 3-4 rečenice.

4. Poštovani gospodine Kišjuhas,

   čestitam i hvala Vam na vaših trinaest godina, a mojih tek nekoliko. Redovno pratim Vašu kolumnu i neretko je pročitam u dahu. Vi, sa nekolicinom (toliko vas je, da mogu na prste da izbrojim) Vaših kolega na ovim prostorima svojim kolumnama predstavljate zrak nade da će se brže, jače, bolje svih varijanti moći zameniti sa „modernije“, jer ima nas koji znamo kuda i kako, a i zašto. Ima nas gomila.

   Srdačan pozdrav!

5. Na temu modernosti valja citirati jednog pametnog nobelovca Konrada Lorenca, koji iritira ljude kao što je Kišjuhas (AK), s pravom, jer Lorenc pokazuje zrelost i duboko razumevanje društva, sve ono što fatalno nedostaje AK: U članku iz 1966.g. Lorenc piše i praktično opisuje ljude poput AK: „Mladi liberal donekle izvežban u naučno-kritičkom mišljenju obično nema nikakvu predstavu o organskim zakonima svakodnevnog života nastalim prirodnim razvojem. On čak i ne sluti do kakvih razornih posledica može dovesti proizvoljna modifikacija normi, čak i ako zadire u naizgled drugostepeni detalj. Tom mladiću neće pasti na pamet da izbaci neki deo iz tehničkog sistema-automobila ili televizora-zato što ne zna njegovu namenu. Ali zato donosi neopozivu presudu tradicionalnim normama društvenog ponašanja kao preživelim običajima kako stvarno zastarelim, tako i onim preko potrebnim“. Upravo ovde AK demonstrira taj stav uskiptelog junoše koji sudi i presuđuje tradiciji, porodičnim vrednostima, religiji, sve je to nekakav mrak, zaostalost dok on, modernista, hrli u „svetlu budućnost“ kosmopolitizma, prosvetiteljstva, partizana, feminizma…Kao što u svakom braku valja da postoji jedan gas i jedna kočnica, ne valja kada su dve kočnice ili dva gasa, tako i u zrelom društvu valja da postoji jedan gas i jedna kočnica, duboko razumevanje prošlosti i težnja ka boljoj budućnosti, možda je danas problem Evrope baš u tome što je pobeda modernizma, kosmopolitizma i prosvetiteljstva, ma šta sve to značilo a znači svašta, bila tako neupitna i bez ikakvih kočnica i ograničenja?

6. Bilo bi dobro da je tako i da se ovde radi o modernosti i ostalo bla, bla, bla, ali ove jedne te iste kolumne su pre svega odraz i izraz kompleksa i frustracija koje ovaj kolumnista i sociolog ima prema Srbima.

7. Не постоји буквално ни једна озбиљна и развијена држава која потискује или негира своју традицију. Земље са краћим историјским трајањем је чак измишљају.
   Не разумем зашто бисмо се уопште опредељивали – традиција или модерност? Као да можемо побећи од једног или другог? Веома, веома површан текст који као да није писао професор једне образовне инстутције, већ острашћени студент-жутокљунац.