Nevidljiva deca

U ovom izuzetnom slučaju emocionalne pornografije, režiser Džejson Rasel upozorava na ratnog zločinca Džozefa Konija iz Ugande, opisuje njegova zlodela i poziva sve(t) na akciju, odnosno na vojnu intervenciju koja bi za posledicu imala Konijevo hapšenje i privođenje kakvoj-takvoj pravdi. U filmu gostuje i Raselov plavokosi sinčić, zatim je tu neizbežna dečurlija iz Afrike, ima zgodnih motivacionih citata, i uopšte jedne potpaljujuće atmosfere. Kada je o samom Koniju reč, u pitanju je vođa militantne hrišćanske religijske grupe koja se zove Božja armija otpora i koja navodno otima i regrutuje decu za svoje ciljeve. Jedna druga poruka ovog filma je, međutim, interesantnija.

Rasel se pozvao na moć savremenih sredstava komunikacije poput interneta, ispravno primećujući da će masovnom razmenom filma javnost saznati za Konijeve zločine, i zatim izvršiti pritisak na svoje vlade, a i donirati koju kintu njegovoj organizaciji („Nevidljiva deca“). U pitanju je bio svojevrsni socijalni eksperiment uživo. I, Rasel beše u pravu – video je bio baš viđen. Eksplodirao je virtuelnim prostorom, priča o Konijevim zločinima u Ugandi bila je na usnama mnogih anonimnih kliktača, a za celu stvar su se zainteresovale i mnoge slavne ličnosti. Spisku javnih i pomodnih globalnih problema, uz nezaobilazne delfine i „slobodni“ Tibet, dodat je i Džozef Koni.

Međutim, ono što je zanimljivije bio je razvoj događaja posle. Jednako „virusnom“ brzinom širenja, pojavile su se sasvim drugačije informacije. Prvo, saznalo se da Džozef Koni već godinama nije u Ugandi. Drugo, da njegova grupa više uopšte nije tako opasna kako se u popularnom filmčiću navodi. Naime, da po Ugandi i okolnim afričkim državama trenutno deluju mnoge druge, i opasnije i brojnije militantne grupe, a o kojima u filmu nema ni reči. Treće, društveni naučnici su ukazali na problematičnost celog koncepta belih humanitarnih misionara koji spašavaju Afrikance od sebe samih, samo da bi se u svojoj bledolikoj koži osećali bolje. Četvrto, Raselova organizacija se pokazala bliskom nekim mutnim radikalnim hrišćanskim organizacijama, ali i kao organizacija sa još muljavijim neprofitnim poslovanjem. To jest, saznalo se i da manje od trećine sredstava uplaćenih na njihov račun zapravo stigne do Ugande i njene stvarno nevidljive dece. Ovakvi i slični blamovi za sve one iskreno dirnute jednom zgodnom pričom o zlikovcu počeli su da naviru u talasima. Jednostavno rečeno, pokazalo se sledeće. Slika društva u Ugandi je u filmu predstavljena na pojednostavljen i banalizovan način, koji zapravo iskrivljuje istinu, a Rasel i njegovi drugovi humanitarci vole da maknu dosta love sa strane. Epilog? Rasel je uhvaćen kako javno masturbira, nakon što se skinuo nag na ulici, porazbijao par automobila i urlao nešto o Isusu. Neki režiseri zaista teško podnose glas kritike.

Poenta? Dok Rasel guli svoj pritvor zbog povrede javnog morala, ili smišlja kako da se (bolje) sakrije od gneva desetina miliona kliktača slomljenog srca, činjenica je da on svetu jeste podario jednu vrednu lekciju. Snaga interneta, odnosno dobro umrežene javnosti, jeste ogromna. I, u blistavoj ironiji, jednakom brzinom i snagom je porazila i njega samog, koji je hteo da je (zlo)upotrebi.

Sada je sasvim nebitno da li je njegova namera bila dobronamerna i humanitarna ili kretenska i podla. Istinska armija „nevidljive dece“ iza monitora je glasno reagovala na sve nepreciznosti, neistine i obmane u vezi sa njegovim filmom i organizacijom, odnosno u vezi sa stvarnim afričkim zlikovcima i realnom društvenom situacijom u Ugandi. I, nakon prvobitnog oduševljenja, prevaru zvanu „Kony 2012“ (raz)otkrila je za nekoliko dana, učinivši je predmetom kolektivne sprdnje.

Drugim rečima, zemaljska kugla jeste globalna selendra kojom vesti putuju brzo. I ovo je stvar za istinski aplauz nakon odjavne špice. Javnost je obaveštenija i povezanija nego ikad, te lako i brzo provali svaku podvalu i laž. To je najbolje upozorenje za sve zlikovce i loše momke širom ovog divno globalnog i međupovezanog sveta.