O ubijanju mazge

Bio je jedan od „četiri jahača“ pokreta nazvanog Novi ateizam, kao i jedan od retkih savremenih autora koji se ni najmanje nije femkao da pozove na oružje u borbi protiv zla. Fašizam je nazivao fašizmom, a ruganje religiji je smatrao posebno važnim, tvrdeći da početak ljudske emancipacije čini sposobnost da se smejemo autoritetima.

„Da Hičensa nema, ne bismo ga mogli izmisliti“ rekao je britanski pisac Ijan Makjuan, parafrazirajući Voltera. Istog onog Voltera koji je na samrti, kada ga je sveštenik pitao da li (konačno) želi da se odrekne đavola, odgovorio sa „dobri moj čoveče, ovo nije trenutak da sebi stvaram nove neprijatelje“. Hičensu je istorija angažovane reči i dovitljivih replika dala nešto drugačiju ulogu. Naime, povodom rasprave o beatifikaciji Majke Tereze, Vatikan ga je pozvao da svedoči baš kao predstavnik đavola ili „đavolov advokat“. A pred sopstvenu smrt je ponudio da ga snimaju kamerom dok leži i čeka da umre, da neko posle ne bi pričao da se u poslednjem trenutku „pokajao“ i preobratio, kao što se to ružno, podlo i neistinito pričalo za mnoge heroje bezbožništva, od Darvina do Sartra.

Hičens je sa ironičnim ponosom isticao da dok većina ljudi pamti svoju prvu ljubav, on pamti svoju prvu mržnju. Spisak onih koje je „mrzeo“ bio je podugačak, a posebno je napadao idole: dalaj-lamu, Mahatmu Gandija, Majku Terezu, kao i samog boga, u svim fiktivnim formama ili metafizičkim celofanima sa mašnicom odozgo. Međutim, suština Hičensovih napada bila je jedinstvena: provokativna, visprena i sekularno humanistička odbrana slobode i razuma. Umeo je dodati i „Moje mišljenje mi je dovoljno i zadržavam pravo da ga branim uprkos svakom konsenzusu, svakoj većini, bilo gde i bilo kad. A svako ko se sa mnom ne slaže, može uzeti broj, stati u red i poljubiti me u zadnjicu“.

Hičens je u „Pismima mladom kontrašu“ savršeno ispravno primetio da „suština nezavisnog uma nije u tome šta misli, već kako to misli“. Način na koji se pristupa svetu pred sobom jeste ono što se broji i ono u čemu valja biti dosledan. Slično tome, način na koji se živi ovaj jedan jedini život koji imamo je ono što se računa. Naime, Hičens je bio (pre)poznat i po izuzetnoj količini duvana i alkohola koje je unosio u svoje telo, što najverovatnije doprinosi njegovom teškom raku jednjaka. I on je kao i svi drugi umro „od života“, samo što je celu tu stvar sa umiranjem malo ubrzavao.

Uostalom, sam je govorio da dnevno pije dovoljno da se „ubije mazga“, a napijanje je smatrao načinom da druge ljude učini manje dosadnim. U brojnim i neretko sjajnim nekrolozima ovih dana, kao da se iz svojevrsne korektnosti (koju je on toliko mrzeo) propušta istaći ova dimenzija Hičensove proslave života. Ovaj veliki bezbožnik prvi bi ustao protiv takvog kolektivnog ridanja i srceparanja. Rečima Bertranda Rasela, sreća je sreća baš zato što joj mora doći kraj, a ni misao ni ljubav ne gube vrednost zato što nisu večne. Uostalom, ateista Rasel je sa svoje četiri žene i nebrojeno ljubavnica ovo najbolje znao.

Hičens je, uz sve ostalo, bio autor koji je slavio telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti. I ta odlika njegove nimalo spekulativne i posve praktične filozofije života ga je i učinila herojem ovog kolumniste. Pišući o ateizmu, naveo je: „Ovaj svet je sve što imamo i naša je dužnost da ga najviše i najbolje iskoristimo“. S tim što u njegovom slučaju, ovo nije bila isprazna fraza ženskog časopisa ili priručnika za samopomoć u vidu sporadičnog spa-tretmana ili produžene s mlekom. On je zaista živeo u skladu sa onim u šta je verovao, a to je stvar kojom se mali broj i verujućih i neverujućih (a posebno ovih prvih) može pohvaliti. Dok su intervjui koje je davao nakon što mu je dijagnostikovan kancer bili svedočanstvo o zadivljujuće racionalnom i gotovo neshvatljivo pribranom čoveku. Tvrdio je i da ga izvesnost smrti čini objektivnijim, što su trenuci kada i najvećima opraštamo sentimentalnost i laprdanja.

Hičens je umesto izmišljanja saveznika na nebu aktivno pokušavao da od ovog sveta napravi bolje i lepše mesto za život, udarajući po svima i svemu što tome stoji na putu. Umesto straha pred svetom, te ropske pokornosti pred tradicijom i javnim moralom, preuzimao je odgovornost za sopstveni život, a taj svet je otvoreno gledao u lice, pokazujući mu zube. Umesto zagušljive topline utešnih tradicionalnih i savremenih mitova, on je ponosno stajao na oštrom i svežem vazduhu istine i stvarnosti.

A i kada je poželeo da se ugreje, okretao se isključivo ovom svetu: dimu cigarete u plućima, viskiju pod jezikom i ženama u krevetu ili gde već. Ubijanje mazge nazvano življenjem u Hičensovom slučaju bilo je hrabro, telesno, grubo i blistavo, baš onakvo kakvo treba da bude. I zato je njegova kocka sa životom bila igra u kojoj je pobedio. Stoga je jedino što možemo učiniti na vest o njegovoj smrti – pripaliti cigaretu i sipati viski, te grubo privući osobu pored sebe. I preterivati. Sa osmehom i hrabro stući nekoliko paklica i čitavu flašu. Čisto da nam oni koji ostaju posle Hičensa budu manje dosadni.