Osveta senatoru Santorumu

Uz neobičnu koncentraciju profesionalnih vitlača Biblijom, kandidati konzervativaca su u rangu od neobičnih do bizarnih. To jest, od ostarelog ginekologa popularnog među omladinom koji bi prekinuo svaki američki vojni angažman po svetu i ukinuo porez na dohodak, sve do nedavno odustale i prilično zadrte majke 28-oro dece (23 usvojeno) sa sklonošću ka vođenju svetih ratova. I, na prvom odmeravanju snaga u američkoj državi Ajova, samo osam glasova manje od prvoplasiranog (biznismena i mormona Mita Romnija) dobio je izvesni Rik Santorum. Ovaj bivši senator, advokat i vitez Malteškog reda, proslavio se izjavama da bi bombardovao Iran, kao i tvrdnjama prema kojima su ideje o globalnom zagrevanju podla zavera naučnika.

Uz sve navedeno, ono po čemu je Santorum postao posebno prepoznatljiv bili su njegovi stavovi o homoseksualnosti. Očekivano, on brani porodične vrednosti, što u prevodu znači monogamne i heteroseksualne odnose, uz mrštenja na abortus i uz uzdizanja braka i dečurlije (on ih ima šestoro). Ove očekivanosti on uznosi i na viši novo, smatrajući da čitavo društvo treba orijentisati ka porodici, sve to smatrajući izuzetno važnim socijalnim i moralnim pitanjima.

S tim u vezi, jednom prilikom je rekao i da treba da postoje zakoni protiv „poligamije, preljube i sodomije“, odnosno da to nisu stvari koje se tiču privatnosti i „četiri zida“, već sudija za prekršaje. Istakao je i da „ima problem sa homoseksualnim aktivnostima“, a homoseksualnost uporedio sa incestom i pedofilijom. Naime, kada su ga pitali za komentar seksualnog zlostavljanja dečaka od strane katoličkih sveštenika, Santorum je ovo zlostavljanje nazvao homoseksualnim odnosom, navodeći da je to ono što mu zapravo smeta. Videćemo kako će mu ići oko kandidature za budućeg američkog predsednika, ali kandidaturu za počasnog građanina Jagodine sigurno osvaja.

Drugim rečima, Rik Santorum bi se u atmosferu ovdašnje politike oko pitanja homoseksualnosti sasvim dobro uklopio. Ono u čemu je, međutim, ključna razlika između društva samozvanog „lidera na Balkanu“ i društva samozvane „zemlje slobodnih i domovine hrabrih“ bila je u – reakcijama. Posle ovih budalaština, Santorum jednostavno nije „ostao živ“ u javnosti. Najglasnija prozivka došla je od strane publiciste, kolumniste i aktiviste za prava homoseksualaca Dena Sevidža, zdravo razbesnelog ovim izlivom homofobije, konzervativizma i neznanja u mozak. Inspirisan neobičnim Santorumovljevim prezimenom, zamolio je svoje čitaoce da ovekoveče navedene skandale konzervativizma i priključenija, te da ponude definiciju prezimena, odnosno reči „Santorum“. I, pobednička definicija „Santoruma“ – oprez za maloletne i one koji se tako osećaju – glasila je: „Ona penasta mešavina lubrikanta i fekalija koja je ponekad nuspojava analnog seksa“.

Zatim, Sevidž je 2003. godine napravio internet sajt na kojem promoviše upotrebu ove „nove reči“, a aktivnošću koja se zove „bombardovanje Gugla“ učinio da po pretraživanju prezimena „Santorum“ na internetu među prvima „izlazi“ baš ova zaslužena neprijatnost. I danas potencijalnim glasačima i zainteresovanim licima koji bi da „guglaju“ „Santoruma“ kao rezultat pretrage izlazi upravo spomenuta nuspojava analnih entuzijasta.

Nazvati potencijalnog predsedničkog kandidata „Onom penastom mešavinom (…)“, svedoči o istinskoj snazi američke demokratije, slobode govora i odgovornosti za javno izgovorene reči. Uostalom, istinska bljuvotina bila je ono što je senator Santorum laprdao, te je suočavanje sa svojevrsnom fekalnom brljotinom tek stvar reciprociteta. U pomodnim raspravama o upotrebi novih tehnologija i interneta u predizborne svrhe u Srbiji, i priglupim prebrojavanjima ko od političara koristi Fejsbuk, a ko Tviter, pokazuje se kako je ovo društvo svetlosnim godinama daleko od istinskih političkih diverzija poput „bombardovanja Gugla“.

Kao i od radikalno svežeg i politički militantnog karaktera osuda i paljbi poput one Sevidžove. Umesto toga, imamo tunjave i metiljave pokušaje sudskih osuda homofobnog govora, kao što je bila presuda za diskriminaciju gej osoba Draganu Markoviću Palmi, a koje za javnost znače gotovo ništa. Istovremeno, pokušaji nešto slobodnijeg govora se još uvek drakonski kažnjavaju – Petar Luković je zastrašujuće trajni i tragično sveži podsetnik na to. Koji bi, uzgred, mnogi rado zaboravili u iluziji sopstvene zamisli slobode.

Za razliku od ovih tragičnih lokalizama, Rik Santorum se u svemu tome poneo herojski. Naime, mada se raspitivao kod Gugla oko mogućnosti intervencije, Santorum je rekao da Sevidž ima „pravo da govori“, iako su u pitanju bile brutalno lične i lično brutalno uvrede. Naveo je i da će pokušati da njegov lični veb-sajt postane popularniji i samim tim istaknutiji po odgovorima na pretragu njegovog imena.

Naime, iako je Rik Santorum svojim stavovima sigurno pridobio mnoštvo konzervativnih glasača, hrabro se suočio i sa teškim reakcijama protivnika ovakvim tvrdnjama. Sloboda govora se trenira upravo na ovako ekstremnim primerima, a u krajnjem bilansu, na dobitku su javnost i građani.