Ozračena pamet

Naime, HAARP je skraćenica za Program aktivnog auroralnog istraživanja visoke frekvencije (High Frequency Active Auroral Research Program), što zvuči nejasno, dakle, sigurno opasno. Glavni HAARP centar je na Aljasci, sa ograncima i u našem malom i zaostalom kutku planete. Čini ga oko 180 antena visoke frekvencije, a cilj mu je da analizira jonosferu i unapredi tehnologiju za radio komunikaciju. Otvoren je 1993. godine, sa planovima da radi narednih dvadeset godina. Zašto je ovo interesantno? Jer se dvadeset godina navršilo i od maja ove godine HAARP je u procesu – gašenja. Nedavno je ugašen potpuno, delom i zato što previše košta. Dakle, šta se istražilo, istražilo se, šta se umova iskontrolisalo, iskontrolisalo se. Da li to znači da su teoretičari zavere u panici? Ili da su zlikovci, dok smo mi neobavešteno hrkali, pobedili? Nipošto. Kako sad reći da je svemu kraj i da se možda malčice preteralo sa tvrdnjama? Bilo bi to isuviše logično i razumno. Paranoidni um nikada ne spava i zato se tvrdi da je vest o zatvaranju HAARP-a, očekivano, i sama deo iste velike zavere. Izgleda da je na neke mozgove zaista uticalo?

Teorije zavere su laka meta za zezanje i trening živaca, ali ih to ne čini manje opasnim. Anders Brejvik je ubio preko sedamdeset ljudi verujući u globalnu zaveru ekomarksista i islamofašista. Bombaši sa Bostonskog maratona su duboko verovali u to da je CIA organizovala napad na Ameriku i samu sebe 11. septembra. Zašto, uprkos dokazima, ljudi veruju u to da ljudi nisu sleteli na Mesec? Da, uprkos haotičnom stanju u kojem se nalazi planeta uopšteno, a Bliski istok posebno, Jevreji vladaju svetom? Da je princeza Dajana ubijena u zaveri ali i da je i dalje živa, uprkos, ne znam više, pameti koja kaže da se ne može istovremeno biti i ubijen i živ? Najlakše je reći da su teoretičari zavere, jednostavno, nenormalni, paranoični i sa nedostatkom koječega u provetrenim glavurdama. Međutim, dokazi govore suprotno (zdravi su), kao i da većina ljudi veruje bar u jednu teoriju zavere, a mnogi od njih u nekoliko. A iako nam se tako često čini, većina sveta ipak nije poludela. Rečima Kristofera Hičensa, teorije zavere prosto su „izduvni gasovi demokratije“ i nuspojava činjenice da gomila informacija cirkuliše među gomilom ljudi.

Jedan od razloga za popularnost i sveprisutnost teorija zavere leži u obrazovanju koje prati karakter savremenog društva. Danas živimo u svetu u kojem od mnogih drugih ljudi zavisimo u vezi sa gotovo svim dobrima i uslugama – od mleka i hleba ujutru, preko popravke automobila i računara, sve do usluga lekara, advokata i ličnog dilera droge. Osvrnimo se oko sebe – i sto i stolicu, i pljuge, i mobilni telefon, i monitor i tastaturu, i šolju za kafu i kafu u njoj – osmislio je, napravio i dopremio neko drugi, odnosno mnogi drugi. S jedne strane imamo ogromnu raznovrsnost zanimanja i profesija, a samim tim i dramatični porast ekspertskog znanja, ali sa druge strane imamo opadanje stepena opšteg znanja. Dođavola, mi sami ne umemo ni da smotamo kupljeni duvan u kupljeni cigaret papir kako valja. Zašto je to važno? Zato što najveći deo nas zapravo ne zna ništa ozbiljno ni o čemu (osim puno toga o jednoj maloj i uskoj oblasti u kojoj smo se usavršili), moguće nas je zavarati i obmanuti pričama o teorijama zavere. Kao i pričama koje revidiraju istoriju, nadrilekarstvima raznog tipa i slično. Dakle, najveći deo nas zapravo ne zna ništa o „zračenju“, o jonosferi, a još manje o mozgu – i zato možemo poverovati da je HAARP sistem koji u jonosferu zrači zrake što utiču na klimu i mozak. Jer da znamo, nasmejali bismo se, odmahnuli rukom, i rekli da količina energije koju emituje HAARP manja od energije jedne munje. Kakvih je od 50 do 100 svake sekunde.

Drugi veliki razlog je u našim glavama, odnosno umovima. Ali ne zato što smo ludi, već zato što smo ljudi. Teorije zavere su iznad svega priče koje su utešne, a ljudskoj životinji utehe nikad nije na odmet. Zvuči paradoksalno da CIA i američka vlada koja organizuje sudar nekoliko aviona sa zgradama na Menhetnu može biti utešna – ali jeste. Jer u suprotnom živimo u mnogo opasnijem i nelagodnijem svetu u kojem je moguće da grupa dovoljno zlih ljudi organizuje i izvrši nešto toliko strašno bez saznanja naše vlasti. I aparata da užase spreči. Zato je mnogo lakše poverovati da naša vlast nad svim tim ima nekakvu kontrolu. Da je ubila sopstvenog predsednika Kenedija, da ona proizvodi i širi strašne viruse poput HIV, a i da kraljevi poput Elvisa ne umiru zato što su se prejeli na WC šolji. Ima puno zemljotresa, poplava i sveopšte omorine? Odlično, optužimo za to HAARP. Jer to je sistem, to je uređenost i to je namera, koliko god podla i zla. Sve je bolje i utešnije od neplaniranog haosa i nenameravanog bezumlja o kojem bar neki dobro sakriveni ljudi imaju pojma. Kako je to fantastično rekao astronom Karl Sejgan: pogledajmo bliže u bilo koju pseudonauku i videćemo ćebe za zaštitu, palac za sisanje, suknju za pridržavanje.

Jednostavno je, u sadašnjem društvu, čovek mora ići u školu da bi bio glup. A posebno velika glupost zahteva posebno ozračenu pamet. Drugim rečima, nema budale dok bar malo škole ne izuči. Tek tada, osposobljena verbalnim aparatom i osnaženih testisa, može da zagovara i brani tvrdnje koje sa činjenicama nemaju veze, ali koje joj zvuče utešno. I zato rešenje za teorije zavere nije više obrazovanja – iako bi neke elementarne stvari prirodnih i društvenih nauka morale da se znaju – već više kritičkog mišljenja. Ne moramo razumeti kako radi HAARP, šta je auroralno istraživanje, ni gde je tačno ta prokleta jonosfera. Ali bismo morali pristupiti kritički tvrdnjama da sistem na Aljasci tajno stvara omorinu u vazduhu i kontrolu u glavama. Na primer, zdravorazumski se upitati ne bi li kontrola klime prvo bila upotrebljena za obuzdavanje suše po američkim njivama? Ili bar za sprečavanje uragana Katrina, Sendi, Rita i ostalih? Da je tako nešto moguće, zašto ostale razvijene zemlje i Rusija ubrzano ne grade svoje HAARP-ove? Konačno, kako takvi podaci već dvadeset godina ne procure, kad već svašta i curi i lije, osim na stranice opskurnih internet sajtova i novina željnih senzacije? Imaju li ti naučnici i generali neke žene koje pričaju svašta po frizerskom salonu? Može li se išta ovako krupno zaista sakriti danas? Dakle, samo upotrebom kritičkog mišljenja bismo shvatili da je kontrola klime i prirodnih katastrofa planete – još uvek i nažalost – nemoguća. Isto važi i za kontrolu nad ljudskim umom i mentalnim zdravljem. Što ne znači da ih ponekad ne bi bilo loše držati pod kontrolom. Biti otvorenog uma ne znači dopustiti da taj um ispadne napolje.