Pesnicom do zvezda

Naime, u ovoj sjajnoj predstavi i njenom gotovo postapokaliptičnom okruženju problematizuje se svojevrsna „otići ili ostati“ dilema, te je bilo suvislo posvetiti je čoveku koji je otišao – i to najdalje od nas. Nazvana po Apolonu, ta blistava limena kanta u kojoj su se 1969. godine gužvali Armstrong, Oldrin i Kolins, bila je tehnološki skromnija i grublja od mobilnog telefona koji danas nosimo u džepu. Ali to neskromni ljudski um, kao ni pundravce u ljudskoj zadnjici, nije sprečilo da odu daleko, na put.

Pa ipak i nažalost, opasku o neskromnosti ljudskog uma valja uzeti sa rezervom. Jer, ispod novinskih vesti o Armstrongovoj smrti, internet komentari svedočili su o hroničnoj bolesti mozga posebne vrste. Onoj koja ovu lunarnu misiju smatra izrežiranom, insceniranom i nemogućom. Tvrdnja o lažiranosti celog događaja oboriva je sa dva klika na tom istom internetu ili sa dve jednostavne (a opet tako daleke) logičke operacije u glavi. Samim tim, i ne zaslužuje utrošak karaktera na pobijajući argument. Tvrdnja o nemogućnosti leta na Mesec, međutim, nešto je sasvim drugo. Ona svedoči o jednoj drugačijoj ograničenosti uma, a ne samo o suspenziji logike i zdravog razuma zadojenoj antiamerikanizmom. U pitanju nije zdrava skepsa prema državnim projektima i istinama, kako teoretičari zavere vole da misle o sebi u društvu i u ogledalu. Naprotiv, tada je u igri isključivo kukavičluk, uskogrudost, provincijalizam i vrišteće siromaštvo duha. Oni koji ne veruju da je tako nešto (bilo) moguće, u to ne veruju zato što njihova sopstvena stopala i um nemaju petlju za taj hod.

Rečima genijalnog strip-crtača Bila Votersona (Calvin and Hobbes) – „ako bi ljudi svaku noć sedeli napolju i gledali u zvezde, kladim se da bi živeli sasvim drugačije“. Ljudi za koje je put na Mesec nemoguć, ljudi su koji ne gledaju u zvezde. S tim u vezi, možda je najbolji odgovor na celu tu dramu ponudio Edvin „Baz“ Oldrin. Kada je ovom hrabrom pilotu, oficiru i heroju skoka u kosmičko nepoznato iznenada prišao izvesni mozgovni umirovljenik i počeo da ga vređa i optužuje za zavereničku prevaru mašući Biblijom (za punoću iskustva konsultovati YouTube), Oldrin je uradio ono što i pristojnost i dužnost nalažu – pocepao je te podle i zlonamerne ideje kao gladni Balkanac hartiju od bureka. Naime, Baz je idiota moćno raspalio pesnicom po gubici i nosu – baš tako da vidi te zvezde.

I upravo zato je Armstrong motiv i za dva suprotstavljena brata iz predstave Bosak i Prokića, u kojoj jedan želi da ode iz svog malog, skromnog i sušnog mesta i života, a drugi da ostane, jer mu je tu dobro, udobno i poznato. Rečima ovog kosmonauta: „Važno dostignuće Apola 11 bilo je u pokazivanju da čovečanstvo nije doveka vezano za ovu planetu i da naše vizije idu dalje od toga i da su naše mogućnosti neograničene.“ Let na Mesec i skakutanje po istom u trenutku su pomerili granice nemogućeg, proširili granice sveta i od naše planete konačno napravili samo još jedno selo. Pred tim izazovom kao rešenim, i naše lično nemoguće i ograničeno postaje ostvarivo i dostižno. I baš iz tog razloga su Armstrongovi „mali koraci za čoveka“ i podsticajni i značajni za svakog od nas. Oni su nada za sve naše nevešte kukavičluke, ustajale udobnosti i snove koji smrde na skromno. I zato, pogledajmo Mesec večeras. Tu dobro poznatu mlečnobelu tepsiju ili srp nad glavama, za koje iz škole znamo da su tek loptasta kamenčina koja šiba kroz kosmos, poput nas. I nakon što joj namignemo, po želji Armstrongove porodice, zapitajmo se da li nam deluje blizu ili daleko? Uhvatljivo i dostižno ili ne? Saznaćemo nešto o sebi.