Pokvarena omladina

Fenomen mladih ljudi koji pokreću značajne političke promene nije nov. I aktuelni „dženzijevci“ su mnoge onlajn pokrete i nezadovoljstva uspešno transformisali u mobilizaciju u stvarnom životu. Prisetimo se, 2020. godine u Hong Kongu su izbili omladinski protesti zbog zakona o nacionalnoj bezbednosti, a na Tajlandu zbog zakona o uvredi monarha koji ograničavaju slobodu govora. Studenti su 2022. bili pokretačka snaga uspešnih protesta i na Šri Lanki, ukazavši na ekonomski loše upravljanje od strane vlasti, zbog čega ostavke podnose i premijer i predsednik. Mladi birači su 2024. smenili stranku koja je vladala Bocvanom 58 godina ili od sticanja nezavisnosti (1966). Iste godine su u Južnoj Africi učinili da, prvi put od kraja aparthejda, udeo glasova Afričkog nacionalnog kongresa padne ispod 50 odsto. U Bangladešu u julu 2024, studenti su revolucijom na ulicama svrgnuli vladu, a premijerka je pobegla iz zemlje. U Keniji su protesti protiv rasta cena, nezaposlenosti mladih i korupcije izbili nakon najave novih povećanja poreza u julu i avgustu 2024. godine (zakon o uvećanju poreza je zatim povučen). S druge strane, mladi su u Mozambiku 2024. protestovali zbog izborne prevare, ali je predsednik ipak inaugurisan, a protesti ostali neuspešni. U Srbiji znamo šta je bilo i o(p)stalo.

Razmere i uticaj protesta „generacije Z“ tokom 2025. godine bili su raspamećujući – o čemu je već bilo reči u Fusnotama („Godina zumera“). A borba protiv korupcije je reč koja „genzejaše“ povezuje u jedan globalni pokret. U Indoneziji, mladi od februara 2025. protestuju protiv visokih naknada za poslanike i masovnih trovanja hranom do kojih je došlo u okviru vladinog programa školskih obroka. Na Filipinima su demonstracije, izazvane pogrešnom raspodelom sredstava namenjenih pomoći posle poplava, počele u septembru 2025. Ogorčeni zbog vladinih zabrana društvenih mreža, mladi u Nepalu su 9. septembra zapalili zgradu parlamenta i zbacili aktuelnu vladu. Istog meseca, protesti peruanske omladine protiv porasta kriminala i korupcije otvorili su rasprave o sveobuhvatnoj reformi vlasti.

Krajem septembra, marokanski pokret „Gen Z 212“ izašao je na ulice zbog toga što se državni fondovi usmeravaju na pripreme za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2030, umesto na obrazovanje i zdravstvo. Od oktobra traju i protesti u Kamerunu zbog izborne krađe. Takođe u oktobru, demonstracije omladine na Madagaskaru, izazvane nestancima vode i električne energije, naterale su predsednika u egzil i podstakle preuređenje vlasti pod vođstvom vojske. Sredinom novembra, omladinski organizatori u Meksiku, povezujući se sa globalnim pokretom „generacije Z“, okupljaju se na antivladinim protestima i protestima protiv organizovanog kriminala – nakon ubistva gradonačelnika koji je kritikovao kartele i bezbednosnu politiku vlade. Zbog korupcije i kvarnog budžeta, mladi su na protestima u decembru srušili i vladu Bugarske.

Jednostavno rečeno – neko je omladinu već „pokvario“. Učinio da „izmišlja nove bogove“ (internete?) i da rastura ili pak blokira status quo. U 2025. godini širom sveta protestovalo se i protiv konkretnih zakona i afera, ali i protivu apstraktnog „sistema“ i „iskvarene“ (korumpirane) vlasti. Zajednički imenilac zumera nije ideologija, već zajedničko iskustvo korupcije. NJih ne ujedinjuju partije, već osećaj da su prevareni sistemom koji im je obećao sve, a nije isporučio ništa. I zato je to generacijski protest. „Generacija X“ (rođena otprilike između 1965. i 1980) je gradila karijere, a „generacija Y“ ili „milenijalci“ (rođeni između 1981. i 1996) su verovali u rad od kuće i „startape“, pokušavajući da „uspeju“ unutar sistema i postojećih pravila. Dok „generacija Z“ sve češće dovodi ta pravila u pitanje. Za njih nije problem to što igra nije fer, već to što je sama igra besmislena. Otuda i specifična energija protesta koju odlikuju manje vere u institucije, manje strpljenja, manje očekivanja i manje straha (uz više ironije i direktnosti).

„Zumeri“ su prva generacija koja nije morala da nauči da koristi digitalne alate i mreže – oni su ih nasledili, i dodatno radikalizovali. Protesti se organizuju na platformama koje su istovremeno i sredstvo mobilizacije i meta kritike. Instagram, TikTok i X nisu samo megafoni otpora, već i simboli sistema koji valja transformisati. Paradoks „zumera“ je u tome što se bore protiv sveta koji ih je upravo tim alatima i oblikovao.

Nazivali smo ih preosetljivim „snežnim pahuljicama“ koje provode previše vremena na telefonima i društvenim mrežama – a onda isti ti „klinci“ izlaze na ulice i drže blokade mesecima. Organizuju proteste preko Diskorda i Vocapa, dok stariji još ne mogu da ukapiraju kako radi „Fejs Buk“. Grade i horizontalne strukture otpora koje bi zadivile anarhiste iz prve polovine 20. veka. Drugim rečima, „generacija Z“ nije izmislila proteste, ali jeste promenila način na koji se oni organizuju, kako u odličnoj studiji „Tviter i suzavac“ (2017) ističe sociološkinja Zejnep Tufekči sa Prinstona. Nema harizmatičnih vođa i „kraljeva trgova“ sa mikrofonima, niti partijskih struktura koje koordinišu akcije, ali zato ima decentralizovanih mreža u kojima svako nešto može da predloži. Dok niko ne komanduje, odluke se donose konsenzusom ili istinski demokratski (i preko aplikacija). Matorci to gledaju sa užasom – kako može pokret bez hijerarhije? Mladi im odgovaraju „lajvom“ sa desetinama ili stotinama hiljada učesnika.

„Dženzijevci“ gledaju u klimatsku krizu i eroziju demokratije, u fakultete i stanove koje ne mogu da priušte, i shvataju da nemaju šta da čekaju. Zato ne pregovaraju, već blokiraju. I ne traže reforme, već raspad sistema. U tome leže i njihova snaga i njihova slabost. Ne mogu ih kupiti i zastrašiti, ali istovremeno ne znaju kako da energiju ulice pretvore u političku moć koja menja zakone. Pitanje našeg vremena je – da li će naučiti? Jer, ishodi protesta koje predvode mladi su različiti. Neki su uspeli da sruše poredak (Bangladeš, Nepal), a drugi nisu imali većeg efekta po vlast (Indonezija, Mozambik). Mnogi režimi su uspeli da uguše proteste povlačenjem spornih politika, smenom pojedinih korumpiranih zvaničnika, uz istovremenu upotrebu sile prema demonstrantima. I pored toga što su mnogi od ovih pokreta doprineli dolasku novih vlada, pitanje je da li te vlasti mogu da sprovedu suštinske promene koje bi odgovorile na osnovne zahteve mladih demonstranata.

Novi mladi ljudi su danas u ratu sa svetom oko sebe. Lišeni lokalnih navika i uskogrudih, parohijalnih tradicija, oni stvarnost doživljavaju kao nezgodnu i napetu, pa trpe i značajne nivoe anksioznosti, depresije i samoubistava. NJihove politike su izraz (i) ove frustracije – u Bangladešu, Madagaskaru, Nepalu, Maroku, Bugarskoj, Meksiku, Srbiji i posvud. Pripadnici „generacije Z“ često deluju kao stranci u sopstvenim zemljama, i to sa dobrim razlogom. Rođeni u digitalnom univerzumu mreže (a ne hijerarhije), vezani za pametne telefone od rođenja, „zumeri“ jesu odrasli u drugačijoj zemlji od starijih. NJihova domaćinstva, škole i fakulteti su možda na fizičkom mestu, ali njihovi umovi su svuda – globalno i transnacionalno, odnosno glokalno. Najzad, „blokaderi“ su naša „pokvarena omladina“, zato što blokiraju – sistem. I to je u redu. Od Sokrata naovamo, kvaran ili korumpiran je upravo sistem – a ne omladina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.