Pravo na grad

Dakle, ne radi se tu više o platama, o pravu na osmočasovno radno vreme i štrajk, niti o pravima žena i homoseksualaca na brak. Već o nečem osnovnijem i preduslovnijem, o nečem što uopšte dopušta spomenute buntove. Radi se o prostoru, kao društvenoj dimenziji života svakog od nas. O mestima koja u gradu, od antičke agore naovamo, predstavljaju tačke susreta, razmene, razonode, ali i kritike i pobune, kad zatreba. Jer pitanje o tome kakav nam je grad neodvojivo je od pitanja kakvi su naši društveni odnosi, naša politika i kultura, naš odnos prema prirodi, naše estetske vrednosti i sve ostalo. Sloboda da se oblikuje i preoblikuje sopstveni grad jedno je od najdragocenijih, ali i najviše zanemarenih prava čoveka.

A o toj slobodi se radi ovih dana u Istanbulu, odnosno po gradskim ulicama u Turskoj. Nije to nikakvo najnovije „proleće“, već jedino i isključivo – pravo na grad. Sve je počelo kao pobuna par aktivista sa simpatijama prema zelenoj boji koji su protestovali protiv plana da se Gezi park u Istanbulu sruši i da se na njegovom mestu izgradi šoping mol. U pitanju je jedina zelena površina na monumentalno betonskom trgu Taksim u evropskom delu ovog dvokontinentalnog grada prenapučenog istorijom. Uz to, postoji važeća sudska odluka da nijedno drvo u Gezi parku ne sme biti taknuto, ali je vlast odlučila da ne haje za takve tričarije. Prvobitni plan (džamija) zamenjen je planom za izgradnju novog tržnog centra, kakve uveliko podižu investitori bliski vladajućoj partiji. Kako svedoče lokalni poznavaoci prilika, ovi tržni centri obično pokušavaju da dočaraju otomansku arhitekturu, a za posledicu imaju samo izgradnju spomenika ružnoći i kiču, vrednih jedino nastranim sociolozima.

I sve bi se to završilo na finansijskom „urazumljivanju“ šačice ekologa i njihovih kućnih ljubimaca, da vlast nije odlučila da bude posebno osiona i bahata, da na ulice izvede vodene topove i suzavac, a medijima zapovedi da ćute, te da uhapsi oko hiljadu ljudi, a povredi još više. Jer tek je onda postalo gadno. Uzgred, trg Taksim je već imao svoju istoriju pobuna – 1969. godine je oko 150 levičara povređeno u sukobima sa desničarskim ekstremistima, a u masakru iz 1977. godine 36 levičara je izgubilo život tokom prvomajskih demonstracija. Tekuće godine, sve se olupalo o glavu onima koji su olako hteli da lupaju po glavama, zato što se protest oko zeleniša ispravno i logično pretvorio u protest u vezi sa pravom na grad. Takođe, situacija poput ove je ogoljeno pokazala da je stvoreni prostor u demokratiji, ali u kapitalističkom gradu, zapravo izvan individualne ili kolektivne kontrole. I, spremni na tarapanu, građani su se okupili u nameri da tu kontrolu povrate i preotmu od arogantne vlasti.

Kako su analitičari BBC-ja već primetili, i svaki student urbane istorije će pred prizorom gradske srednje klase koja prstima vadi komade kaldrme i gomila je da bi napravila barikade videti samo jednu sliku – Parisku komunu. Koja je, ironično, uspešno slomljena upravo zbog novog urbanog lica Pariza koje su nametnuli Luj Napoleon i njegov gradski planer i špekulant Žorž-Ežen Osman. Naime, široki, prelepi i fantastični bulevari po kojima danas poznajemo Pariz nisu izgrađeni da bi mase turista uživale u šetnji i na Instagram turali fotografije uhvaćene mobilnim telefonom. Oni su izgrađeni tako da bi policijski i vojni bataljoni lako mogli razbiti barikade, ako i kada barikade nekome padnu na pamet. Ali, nehigijenski slamovi i ružne ulice nisu nestale pod batinom Osmanove urbane obnove – samo su iz centra izmešteni na periferiju, danas naseljenu manjinama. Pitanje je samo koliko uspešno svetlosti velegrada zaslepljuju naš pogled.

Jer nisu samo država i političari, službe za PR i za ljudske resurse, porodica i vrtići, kao i reklame za kredit mehanizmi obnove kapitalizma. Već je to i prostor, koji može biti sredstvo kontrole, dominacije i moći, ali i prostor promene i slobode. Svako društvo stvara svoje prostore, ali i slobodni pojedinci stvaraju svoje džepove otpora u prostoru. Geografija je ozbiljna stvar, ali se to u školama izgubilo u prostom memorisanju nekakvih glavnih gradova i aluvijalnih ravni. I sociolog i geograf Dejvid Harvi je pisao o vladajućoj klasi koja maskira siromaštvo iza šljaštećih fasada urbanog razvoja. Kontrola gradske teritorije je ekonomska stvar i gradovi su izraz kapitala: koncentrisane tačke proizvodnih viškova. Nad Oksfordom se nadvijaju crkveni tornjevi, jer je Oksford izgrađen kada je crkva imala najveću moć, kao što se nad Menhetnom danas nadvija Krajslerova zgrada. A nad Cvetnim trgom i Varšavskom u Zagrebu, odnosno nad Gezi parkom u Istanbulu, nadvija(la) se crna senka šoping-mola, u najnovijoj inkarnaciji kapitalizma.

Međutim, gradovi su podjednako i tačke bunta i prostori čiji duh oslobađa. Grad je čovekov najuspešniji pokušaj da po sopstvenoj želji preoblikuje svet u kojem živi. I zato je ideja da na grad pravo imaju ljudi revolucionarna. A u Turskoj je slogan „dole vlada“ preko noći i omasovljeno zamenio slogan „ne damo drveće“ zato što je pravo na grad važno. I hrabri i bistri građani Turske su ovo vrlo dobro shvatili, dok svako veče peru svoju masku protiv suzavca i izlaze na ulicu. Odnosno, dok traže istinsku demokratiju i dok ih optužuju da su divljaci koji se protive sveukupnom progresu. Pri čemu se zaboravlja da je i dotični park bio izraz modernističkog progresa i urbanističkog plana. Samo što je taj plan u svoju kalkulaciju ubrojao ljude, a ne kapital. Progresa ima raznih, ali nisu svi u interesu svih.

Konačno, pravo na grad opevao je, a ko drugi, Brus Springstin u albumski eponimičnoj „Kugli za rušenje“ („Wrecking Ball“). Samo prividno ovo je lokalna pesma, u kojoj je narator – jedan stadion. I to stadion (američko) fudbalske ekipe Njujork Džajants u Nju Džersiju („Rođen sam iz čelika ovde u močvari Džersija i kroz blato i pivo, i krv i navijanje, gledao sam kako šampioni dolaze i odlaze“). Ali njena suština je u univerzalno protestnoj pesmi, u svim „našim malim pobedama i slavama koje su pretvorene u parkirališta“, dok govori o svakom malom čoveku u svakom kutku sveta. Jer „radnici nemaju otadžbinu“ kako urla Marks, dok Gazdin drug stadion grmi: „Ako imaš muda, gospodine, izađi na crtu i ponesi svoju kuglu za rušenje“. I zato, veli Springstin, „brižno čuvajmo svoj bes, ne zapadajmo u strah“. Solidarnost sa Turcima se podrazumeva, uz refleksivno pitanje – a čiji je naš grad? I samo zato, umesto turskih serija, valjalo bi da se zainteresujemo i za tursku priču o pravu na grad. Jer, suzavac je zamenio sapunicu.