Stereotipno vredni Japanci slave čak 15 državnih praznika godišnje. Uz Novu godinu, Dan ustavnosti, Dan osnivanja nacije i carev rođendan, ostatak svetkovanja je prilično neuobičajen prema ovdašnjim standardima.
Naime, osim što nema verskih praznika, praznuju se priroda i čovek, tj. čovek u prirodi i priroda u njemu. Na primer, državni praznik je Dan sazrevanja (drugi ponedeljak u januaru), kada se slave svi oni koji su postali punoletni (napunili dvadesetu!) i kada nacija ohrabruje dotične u preuzimanju odgovornosti za sopstveni život. Zatim, nacionalno se obeležava i Dan zelenila (4. maj), kada se slavi jedinstvo ljudi sa prirodom, a i zahvaljuje joj se na njenim darovima. Odmah sutra, Japan slavi Dan dece, proslavljajući ličnosti i razvoj dečurlije zemlje izlazećeg sunca. Da se stariji ne bi uvredili, trećeg ponedeljka u septembru pada njihov dan, kada se Japanci zahvaljuju svojim starijim sugrađanima i sugrađankama, želeći im dug život. Naravno, zemlja sušija, Sonija i neobične pornografije nije zaboravila na radno sposobno stanovništvo koje ova plandovanja čini mogućim: 23. novembra je Dan zahvalnosti radnicima i radu, to jest proizvodnji kao takvoj, uz pohvalu trudbenicima razne vrste.
Japan slavi i Dan pomorstva (treći ponedeljak u junu), kada se zahvaljuje okeanu, morima i morskim plodovima. Nacionalni praznik je i Dan kulture (3. novembar), kao i Dan zdravlja i sporta (drugi ponedeljak u oktobru). Konačno, na državnom nivou proslavljaju se prolećna i jesenja ravnodnevica: prva kao (još jedno) poštovanje prirode i ljubavi prema živim stvarima, a druga kao poštovanje prema precima i umrlima. Iako nije uzdignut na državni nivo, posebno popularan je festival uživanja u procvetalom cveću, (a posebno trešnjinom cvetu), koji se zove Hanami. Tada se takođe ne radi, a porodice odlaze u parkove sa ćebadima u ruksaku. Državna meteorološka agencija sa velikom pažnjom određuje ovaj dan svake godine, procenjujući kada će trešnjin cvet biti najlepši.
U Srbiji, državnih praznika je osam. Za zaboravne, ovo su Nova godina, Božić, Dan državnosti Srbije, religijski miks Velikog petka, Uskrsa i onog dana posle Uskrsa, te Praznik rada ili Prvi maj. Porodice i njihovi domaćini dobiju još po jedan neradni dan za krsnu slavu, a nepravoslavni ili ateisti ovo iskoriste ili ne. Razlike između Japana i Srbije u ovom pogledu su upadljive, a ne radi se samo o tome da Japanci imaju više, a ne manje državnih praznika od Srbalja, suprotno popularnoj perspektivi. Nije stvar ni u razlikama između piknika na ćebetu u parku i večere za porodičnim stolom uz sarmu, prasetinu i rusku salatu. Porodična prehrambena okupljanja su porodična prehrambena okupljanja, bez obzira na to da li se pritom gleda u trešnjin cvet ili u ikonu nekog sveca. Drugim rečima, istinski kulturne razlike su suštinski minimalne – političke su one koje brinu.
Jer, Skupština Srbije u nedostatku pametnijih poslova, predlaže nove praznike: neradni Dan primirja (11. novembar) i radni Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu (21. oktobar). Kako je sociolog Vladimir Ilić još u avgustu fantastično oštro upozorio, cinizam politikantske promocije (samo?) srpskih žrtava fašizma na dan streljanja u Šumaricama je bolno uvredljiv u svojoj marketinškoj zloupotrebi. Trabunjanja o tome da li bi sve to trebalo nazvati „žrtvama ustaškog genocida“ ili „sećanjem na žrtve komunizma“ dodatno vrište u svojoj neprimerenosti i neosetljivosti izazvanoj malicioznim ideološkim slepilom. Uzgred, i „primirje“ iz prvog praznika takođe je ružno političko zasecanje u društveno tkivo, jer se zapravo odnosi na Prvi svetski rat i njegove političke posledice (poput pripajanja Vojvodine Srbiji), a ne na koncept mira kao takvog.
U čemu je stvar? Primetimo to, Japan ne slavi žrtve Hirošime i Nagasakija, ne „obeležava“ oko 200 hiljada civila pobijenih u nekoliko zastrašujućih dana. Što ne znači da ih se ne seća, naprotiv. Istinsko sećanje na ove strašne žrtve ne može se uvesti nikakvim glasanjem i političkim prepucavanjem. I ova činjenica je jedan veliki školski čas, ako onaj u Kragujevcu nije bio dovoljan. Većina navedenih japanskih praznika uvedena je upravo posle tragedije Drugog svetskog rata i ko zna kakvi sociopolitički događaji iz slavne japanske prošlosti sa litijama budističkih popova su proslavljani ranije (eto svemoćnog Gugla, pa na posao).
Odabir praznika predstavlja sliku politike jednog društva i u posleratnom Japanu je ona bila indikator temeljnih društvenih nastojanja u skladu sa idejama pacifizma i ekonomskog razvoja. Ideja poštovanja prema prirodi umesto prema istoriji takođe je podsticajna za motanje po mozgu. Ne zbog istorijskog stida ili zaborava žrtvi, već zbog svesti o mogućoj zloupotrebi, mobilizaciji na mržnju i ideološka trabunjanja kakva se razlivaju i pre usvajanja ovih datuma.
Prenapučenost istorijskim naklapanjima i jezička preciziranja „stvarnih“ žrtava uvek su vodila do novih žrtava – spomenutog primirja, a ne mira – i Japanci to znaju. Rad, stari, mladi, priroda, okean ili ravnodnevica su, indirektno, stvarno sećanje na užase rata, kao svesna i savesna proslava onog vrednog u čoveku i njegovoj prirodi. Uostalom, trešnjin cvet ne smeta nikome. Dobro, skoro nikome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
