Razmena kulture

Sekta je „The Family International“ ili „Familija“, a okupljalište je kultni novosadski kafe i radionica za popravku i prodaju biciklova „Culture Exchange“ („Razmena kulture“), otvoren od strane nekih mladolikih stranaca. Sa podnaslovima poput „Familija bluda, nemorala i pedofilije“ i „Seks (kafić) na biciklu“, tekst je naveo i uputstvo „Kako prepoznati članove Familije“ uz adrese stanovanja vlasnika i radnika kafea, njihove biografije, fotografije i profile na Fejsbuku. Jedino što tekstu nedostaje jesu obaveštenja o tome na kojoj novosadskoj pijaci kupiti najjeftinije baklje i užad za omču. Jer besne rulje ne manjka, a ni linčovanje nam nije strano. Sve ovo bi moglo biti predmet kvalitetnog naučnog rada o tome šta je loše i odvratno novinarstvo (sugestija za naslov: „Kako mali Perica zamišlja razotkrivanje globalne seksualne zavere“), da u pitanju nije realna opasnost za tih nekoliko mladih ljudi. Jer svi elementi kvalitetne moralne panike su tu: stranci, seks, Isus, incest, srpstvo, čekićstvo i, naravno, deca.

A šta je istina u celoj isfabrikovanoj priči? Prvo, Familija (ranije: Božja deca i Familija ljubavi) je zaista mala religijska zajednica nezgodne reputacije i nezgodnih praksi – kao, uostalom, i svaka firma koja trguje ljudskim strahom od smrti (koliko god kupaca imala). U pitanju je hrišćanski kult koji je 1968. godine nastao iz hipi pokreta i koji se Isusu želeo približiti preko – seksa. Na osnovu par biblijskih citata istrgnutih iz konteksta i prirodne ljudske želje za snoškarenjem, osnivač ovog kulta (Dejvid Berg) je izmislio banalnu teologiju o skorom kraju sveta i spasenju preko sveopšteg tucanja u zatvorenim komunama. Uz potrebu za humanitarnim radom, poštenjem, milosrđem i ostalim hrišćanarijama, naravno. Zbog seksualizovane prirode cele te verujuće stvari, postojali su slučajevi seksualnog zlostavljanja (dece) i incesta među članovima Familije, kao i prakse regrutacije novih članova putem zavođenja i seksualnih odnosa. Jer, dođavola, šta će vas privoleti nekom novom kultu ako ne seks na izvol'te? Tradicionalna konkurencija nudi samo keksić u vinu i večne muke ako masturbirate. Kult je vremenom doživeo mnoge transformacije i dopustio je veće slobode, ali i više dobrovoljnosti u vezi sa tim telesnim odnosima. Danas na svetu ima oko 10.200 članova ove zajednice, u oko 1.200 komuna, a među bivšim članovima Familije, kao deca, bili su i glumica Rouz Makgauan i glumac Hoakin Feniks.

Drugo, novosadski kafe i „bajk kuhinju“ „Culture Exchange“ osnovalo je sedmoro mladih ljudi iz Engleske, Rusije, Sjedinjenih Država, Argentine i drugih zemalja sveta. Jednostavno, kao prijatelji su jedne godine došli na festival Egzit i odlučili da tu i ostanu. Uz džabe popravku biciklova, želeli su da ovde stvore prostor za razne i danas gotovo svakodnevne umetničke radionice i kulturne projekte koje obično organizuju lokalci, znajući da je „Culture Exchange“ slobodna i besplatna zona za to. Dakle, prostor kakvih ima u svakom normalnom gradu koji sa razlogom nosi to ime. Puštaju se filmovi, uče se jezici, sluša se okej muzika, donose se pića i kolači, ljudi se upoznaju, druže i flertuju u odličnoj internacionalnoj i urbanoj atmosferi. Njihov greh – osim što sumanuto vole te dosadne dvotočkaše? Neki od njih jesu deca koja su rođena i odrasla u Familiji.

Devojke i momci iz „Culture Exchange“ ovo ne kriju (tako se i poznaju) i u svom zvaničnom saopštenju za javnost su to i naveli. Na nespretnom srpskom jeziku su dodali i da većina njih „generalno govoreći i dalje ima hrišćansku veru“, ali i da su „vera i lično uverenje lična stvar i da ne bi trebalo da budu stvar ubeđivanja drugih ljudi“, da „nijedna osoba niti religija nema monopol o istini“ i da istinu svako od nas traži na svoj način. Međutim, kako ističu, prostor „Culture Exchange“ ne pripada nijednoj religijskoj grupi, niti se koristi za religijsku propagandu, skupljanje članova neke sekte ili kulta i slično. Autor ovih redova, koji je sam ili sa prijateljima popio nebrojeno mnogo prekvalitetnih kafa i ostalih tekućina u dotičnom kafeu, može samo da potvrdi ove navode. Rečima osnivača, „Verovali ili ne, mi ne organizujemo pijane orgije usred noći niti prizivamo demone iz pakla prekriveni kozijom (sic) krvlju“. Poznajući kontroverzni istorijat Familije, ovaj kolumnista sa setom mora da prizna da sve ovo vreme ipak nije propuštao pravu zabavu. Dođavola. „Majku mu, gde su te Isusove zavodnice i zašto me u svom telesnom vrbovanju zaobilaze?“, zasigurno je bilo pitanje pod tastaturom svih posetilaca „Culture Exchange“ nakon što se pojavio tekst o kafeu.

Ipak, ovo maliciozno „istraživačko novinarstvo za siromašne“, koje se kanceroidno proširilo društvenim mrežama, kod mnogih drugih je podgrejalo strahove od dežurnih babaroga, sektaša i sličnih sipača droge u piće. Naravno, autor zapaljivog teksta se nije potrudio da porazgovara sa samim osnivačima i/ili posetiocima i umesto toga se ponosi što njegov abortus od novinarstva prenose razni nacionalistički forumi i portali zahtevajući ljudsku, a ne kozju krv. Međutim, pravo pitanje je čega se sav taj svet zabrinut za duše i tela novosadske omladine zaista plaši? Uostalom, pedofilije i prostitucije u crkvi je otkad i crkve, a i ranije. Neodoljiva privlačnost (teme) kultova i iracionalni strah od njih proizvod su jedne vrlo turobne slike ljudske prirode, te razuma i slobode mladog čoveka. Ako zaista mislimo da je novosadska omladina toliko plastelinski plastična da je par biciklista sa dobrom kafom može preobratiti u orgijastičke pedofile, mi (o) toj omladini ne mislimo dobro. Ili se plašimo zbog implicitnog saznanja da su sve religije, pa i ona koja nas lično obuzima, manje-više zakotrljane na isti način: harizmatičnim vođom koji predvodi sektu posvećenika zadojenih nekonvencionalnim idejama i praksama. Pa, zaustavljajući istoriju, kultovima i sektama negiramo pravo da postoje, valjajući se u iluziji sopstvene posebnosti.

Uprkos dobroj pripremi za to, izuzetno je važno da neke kamenice ne polete prema prozorima ili glavama ovih mladih i bistrih biciklista, avanturista i kulturnjaka. Da odgovorimo potvrdno na to imaju li neki ljudi pravo da budu bivši ili sadašnji, voljni ili nevoljni, pripadnici nekonvencionalnog kulta. Tako je, nad Novim Sadom tutnji „čak“ šest tornjeva „tradicionalnih“ crkvi, ali ima li u njemu mesta za njih 66 ili pak 666? Zar je strano uvek i nastrano? Važno je da li sedmoro mladih ljudi iz inostranstva, sa istorijatom pripadanja kontroverznoj verskoj grupi, može da preživi ovaj grad. Iako oni tom gradu čak i ne nude religiju, već samo kulturu i šolju tople kafe. Šira poenta, dakle, nije u Familiji ili u kafeu „Culture Exchange“, već u tome da li novosadska palanka, koja se pompezno diči svojim multikulturalizmom, može da ga pokaže i u praksi? Ili Novi Sad, jednom prilikom samozvani „Grad kulture“, na strance, druge i drugačije, reaguje strahom, etiketama i, ako baš želimo, raspećem. Koja je kultura koju, u razmeni, mi nudimo?