Rekonstrukcija uma

Ukoliko to ne bi bilo među prvim stvarima u toj intergalaktičkoj proceni, ni bića iz svemira ne bismo morali smatrati naročito bistrim, uprkos letećim tanjirima. Isto pitanje moguće je postaviti i u mnogim drugim situacijama koje zahtevaju određene procene. Na primer, u slučaju rekonstrukcije vlade. Ko će biti novi ministar tu, a koji tamo? Hoće li biti 16 ili 17 ministarstava? Šta ćemo s Kosovom, a šta s kulturom? Gde su ljudska prava, a gde pravda? Pitanja je mnogo, ali nijedno nije Dokinsovo. Gospodine ministre, da li ste vi već otkrili evoluciju?

Kakve to ima veze u situaciji u kojoj je nezaposlenost visoka, gorivo preskupo, a mleka malo ima, pa nema? Da li je čovek nastao od prašine ili iz ustajale vode pre deluje irelevantno kada treba preživeti danas. Pa ipak, nije tako. Jedna od posebno opasnih zabluda je ona prema kojoj nije bitno da li ljudi, među koje valja ubrojati i političare, razumeju evoluciju. Nažalost, mnogi će upitati: pa šta ako političari smatraju da čovek i šimpanza nemaju zajedničke pretke? Ako veruju da je svet stvorio bog, za šest ili 666 dana, svejedno? Na ovaj način će samo misliti kao i mnogobrojno stanovništvo. Jedna kontroverza manje, velika stvar.

Negiranje teorije evolucije prirodnom selekcijom pre svega predstavlja odbijanje istine. Dževa koja se digla zbog kreacionizma bivše ministarke prosvete Ljiljane Čolić trebalo je da bude još veća. Naime, opasno je kada političke vođe preferiraju dogme od biološke stvarnosti. Tipičan primer za to bio je Staljin i njegova podrška slabo obrazovanom pseudonaučniku Trofimu Lisenku koji se protivio „zapadnoj“ genetici kao pasivnoj, idealističkoj i buržoaskoj, zagovarajući svoju novu „aktivnu“ i „proletersku“ biologiju i genetiku. Na primer, Lisenko je negirao postojanje molekula DNK, a zbog svoje političke moći uspeo je da zabrani sva istraživanja iz klasične genetike, a svoje protivnike da otera u Sibir. Na ovaj način je praktično uništio klasičnu genetiku u Sovjetskom Savezu, što je trajno osakatilo sovjetsku agronomiju i poljoprivredu.

Uspon i blagostanje zapadne civilizacije zasnovani su na nauci i tehnologiji, tj. na ispravnom razumevanju sveta u kojem živimo. U situaciji mnogih globalnih rizika i izazova, budućnost dotične civilizacije u najvećoj meri zavisi od tog razumevanja, možda više nego ikad. Svako ko misli da je evolucija stvar u koju se veruje, a ne činjenica, jednostavno je nepodesan za nekakvu političku funkciju. Reč je o pojedincu monumentalne neobaveštenosti i/ili zle namere. Dokaza za evoluciju ima gomila i za izvoz, i to u gotovo svakoj naučnoj disciplini – od antropologije do zoologije. Kako od takvih pojedinaca očekivati da će adekvatno proceniti mnogo suptilnije naučne dokaze, argumente i pretpostavke u oblastima kao što su ekonomija, finansije, kultura ili telekomunikacije?

Konačno, evolucija je u neposrednoj vezi sa gomilom praktičnih političkih odluka. Zarazne bolesti poput tuberkuloze polako se vraćaju zato što evoluiraju otpornost na naše antibiotike i vakcine. Smrtonosni virusi poput ptičjeg gripa ili ebole mogu evoluirati (još) opasnije metode širenja, stvarajući pandemije. Nije moguće ozbiljno shvatiti ove pretnje i planirati njihovu prevenciju bez razumevanja snage evolucije prirodnom selekcijom. Evolucija je važna i u mnogim drugim i manje drastičnim oblastima. Na primer, propisi u ribolovu, koji nalažu da se manje ribe vrate natrag u vodu – vode u evoluciju manjih riba. Mnoge promene u čovekovom okruženju utiču na razne biljne i životinjske vrste – od pacova koji postaju otporni na otrove do gradskih ptica koje menjaju svoju pesmu zbog buke i gužve.

Moderna nauka je na tragu mnogih neverovatnih otkrića koja mogu fundamentalno promeniti ljudsku vrstu. Od baratanja matičnim ćelijama i embrionima, preko manipulacije ljudskim genomom, do usporavanja procesa starenja. Način na koji će naša društva odgovoriti na ove izazove biće oblikovan našim razumevanjem sopstvenog porekla i mesta u kosmosu. Tada je veoma bitno da li o sebi mislimo kao o savršenom proizvodu specijalne božanske promisli ili kao o nuspojavi jednog faktički surovog procesa na koji tek sada možemo svesno uticati.

Teorija evolucije ne sme nam govoriti kako da vodimo svoja društva, već nam može pomoći u tome da razumemo ta društva da bismo ih bolje vodili. A političari koji ne (pre)poznaju istinu, čak i kada ih dotična lupa po nosu, sigurno ne mogu biti dobar izbor za upravljače istim društvima. Preduslov za bilo kakvu rekonstrukciju je rekonstrukcija u umovima i vizijama vladalaca. Da li se ta rekonstrukcija odigrala u pogledu saznanja našeg porekla i mesta u svetu predstavlja odlično prvo pitanje za nova lica u starim foteljama.