Slom poverenja

I sad, nakon katastrofe Černobila, sociolog Ulrih Bek je izneo popularnu sociološku teoriju o nezgodaciji života u „društvu rizika“. Ti rizici mogu da budu ekološke katastrofe, tehnološke nezgode ili nesreće, pandemije, genetski inženjering, finansijske krize i slično. Za razliku od „klasičnih“ rizika u istoriji (glad, rat, siromaštvo), novi rizici su proizvod savremenog napretka – industrije, nauke i globalizacije. A šta bi Ulrih Bek rekao za Srpsku naprednu stranku? Dobro jutro – dobar dan, živimo u društvu rizika, i ne možemo mu pobeći. Uzgred, jedan od predmeta koje na master studijama sociologije u Novom Sadu predaje ovaj sociolog, kolumnista i univerzitetski profesor zove se upravo „Društvo rizika i održivi razvoj“. I nije ga teško položiti, posebno aktuelnoj generaciji studenata.

Međutim, šta je to – poverenje? Otkud i zašto to, kao i zašto je ono uopšte važno? Poverenje subjektivno smanjuje spomenute objektivne rizike. I time omogućuje društvenu saradnju ili kooperaciju, odnosno povećava efikasnost susreta, te se naziva i podmazivačem ili „lubrikantom društvenog sistema“.

Poverenje je društveni WD-40, takoreći. Ljudi stalno dolaze u susret sa drugim ljudima i imaju očekivanja o delovanju drugih, što znači da uvek postoji i izvesna doza neizvesnosti i podozrenja. Jebiga, mi ne znamo motive, želje, verovanja itd. drugih, zbog čega je međuljudsko poverenje ključna strategija za borbu protiv neizvesne, rizične i nekontrolisane budućnosti. Poverenje pojednostavljuje adaptaciju osoba na kompleksno društveno okruženje i bez njega svakodnevni život kakav poznajemo ne bi bio moguć. Problem poverenja nije nimalo jednostavan, tako da ga izučava nekoliko nauka sa različitih aspekata i ne postoji slaganje oko njegove prirode i definicije. Ipak, bez obzira na sve teškoće, opšti konsenzus jeste da poverenje može da postoji u raznim formama i da se ti oblici njegovog postojanja mogu posmatrati i meriti preko uticaja na ljudsko ponašanje na individualnom i kolektivnom nivou. I zato, zapitajmo se sledeće – imamo li poverenja u svoje bližnje? U susede i srodnike? U institucije? I zašto nemamo?

Postoji i poverenje u društvene uloge, koje je nezavisno od individua koje ih igraju. Neke društvene uloge poput majke, lekara, prijatelja, profesora, sveštenika, sudije i slično na određeni način po sebi „dozivaju“ poverenje. Još apstraktniji primer jeste poverenje koje je usmereno ka institucijama i organizacijama poput škole, crkve, vojske, suda, univerziteta, policije, banke, skupštine, berze i slično. Zanimljiva varijanta poverenja u institucije može da se zove proceduralno poverenje, koje se odnosi na institucionalizovane prakse ili birokratske procedure. Dobar primer je poverenje u ideju da je nauka najbolji način saznavanja sveta oko nas ili da je demokratsko uređenje zajedno sa svojim procedurama najbolje za koje znamo.

Predmet poverenja mogu da budu i tehnološki sistemi koje ljudi uzimaju zdravo za gotovo. To su telekomunikacije, sistemi snabdevanja vodom i strujom, internet, tržišni mehanizmi i slično. Svi se oslanjamo na njih, tako da njihov neuspeh lako dovodi do velikih kriza. Najapstraktniji objekti poverenja su društveni sistem, poredak ili režim, koji kod ljudi dovode do osećaja sigurnosti, bezbednosti, kontinuiteta i stabilnosti. U osnovi svih ovih različitih nivoa nalazi se osnovni oblik poverenja – u ljude i njihove akcije, zato što čak i najapstraktniji objekti poverenja mogu da se svedu na ljudske akcije.

Sociolozi, politikolozi, ekonomisti i ostali društveni naučnici vremenom su počeli da skreću pažnju i na ulogu društvenih institucija, normi, običaja, navika i kulture kada je reč o kvalitetu života individue, odnosno funkcionisanju privrede i socioekonomskih sistema. Još je Adam Smit tvrdio da trgovina i proizvodnja „ne mogu da napreduju u državi u kojoj ne postoji bar određeni stepen poverenja u pravednost vlasti“. Opa, bato! A kod nas – međutim.

Dakle, pravda, pravičnost i odsustvo korupcije su u sociološkoj teoriji odavno smatrani ključnim za stvaranje poverenja među pojedincima, čime se smanjuju troškovi i rizici, a uvećava se ekonomska produktivnost. U tom smislu, ističe se pojam društvenog ili socijalnog kapitala koji se, najjednostavnije rečeno, odnosi na stepen društvene kohezije i međupovezanosti individua u društvu. Šta to sve znači?

Kada u Novom Sadu padne nadstrešnica, nije pao samo beton koji brutalno ubija ljude. Pada i poverenje. U stvari, ono je odavno (o)palo, samo što smo to naglo shvatili tek kad se sručio na nečiju glavu, karlicu i udove. Jer, svaka nadstrešnica je mala metafora korumpirane države (ali i sveprisutne divlje gradnje) koja ne benda procedure. Zema i ja smo to napravili, jebeš birokratske dozvole, procedure i standarde. Legalizovaćemo posle! Pa diži sprat i zastakljuj terasu, „Ma biće to dobro“. A neće, i nije bilo dobro. I zato je ovaj pad bio samo fizički izraz jednog mnogo dubljeg sloma – onog moralnog, društvenog i međuljudskog sloma poverenja.

Poverenje je nevidljivi lepak koji drži društvo na okupu. Ono je ono „nešto“ što čini da ljudi stanu na crveno i kada nema policije. Da plate kartu u autobusu, iako nema kontrole. Da veruju da učiteljica zna više od roditelja, da lekar ne prima koverat, da sudija sudi po zakonu, da političar ne laže baš svaki put kada otvori gubicu. Međutim, u Srbiji se taj lepak se odavno osušio. Umesto poverenja, vladaju sumnja, cinizam, ironija i vaskolike „veze“ i „snalaženje“. To je društvo u kojem niko nikome ne veruje, jer su svi previše puta bili prevareni još od „Zajma za preporod Srbije“ do opljačkane stare devizne štednje. Političari su nas slagali, mediji su nas prevarili, prijatelji su nas izdali. I sada živimo u jednom velikom eksperimentu nepoverenja, u kojem se svi snalazimo, dok niko ne veruje da bilo šta ima smisla.

„Snalaženje“ i „švercovanje“ (a ne košarka i tenis) su postali naš odistinski nacionalni sport. Umesto procedura i birokratskih pravila – veze, privilegije i izuzeci. I tako već 35 godina, svako gleda da preživi njegova zadnjica, pa se društvo pretvara u gomilu međusobno izolovanih pojedinaca koji se ne usuđuju da veruju ni jedni drugima, ni državi, ni političarima, ni sutrašnjem danu.

Poverenje je luksuz koji si, izgleda, više ne možemo priuštiti. Ali bez njega, nema ničega što liči na modernost, zajednicu ili napredak. Sve postaje improvizacija: i država, i ulica, i međuljudski odnosi. I zato se ne ruše samo nadstrešnice – ruše se i brakovi, prijateljstva, kumstva, kolektivi, čitave generacije. Poverenje se ne gradi planovima i investicijama, već doslednošću, odgovornošću i istinom. Svakim šrafom koji zaista drži, svakom odlukom koja se ne donosi telefonom („To ti je rešeno“). Kada to nestane, ostaju samo strah od sistema, komšije, od betona iznad glave. Danas u Srbiji, niko više ne veruje ni da je beton siguran, a kamoli da su to ljudi.

I možda je baš to naš najdublji slom: ne što je smrtonosno pala jedna nadstrešnica, već što su pali temelji poverenja – onog najobičnijeg, ljudskog, svakodnevnog, koje se više ne gradi od armature načete zubom vremena, već od istine među ljudima. Pa je odjednom svima i sve postalo krhko, rizično i opasno. Rušenjem tog betona, srušilo se poverenje. A određena doza poverenja u ljude i institucije je neophodna da bi društvo uopšte funkcionisalo. I zato smo u tolikoj političkoj i društvenoj krizi, a ne zato što mrski stranci kuvaju „obojenu revoluciju“. Ko to ne (želi da) razume, taj ne razume ništa. Društvo rizika je postalo naša stvarnost. Hoćemo li ga promeniti?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.