Smrt za život

Međutim, Pračetovo ime je pre mesec-dva postalo sinonim za problematizaciju „asistirane smrti“ (popularno: eutanazije) u Velikoj Britaniji, pa i šire. Naime, Pračet je napravio hrabar i kontroverzan film „Odabrati smrt“ (Choosing to Die), time privlačeći pažnju javnosti, pa i autora ovih redova. Njegov dokumentarac je prikazan na BBC-ju, a zatim je inicirao brojne tekstove, komentare, polemike, ljutite mejlove i sveopštu eksploziju pametnih i manje pametnih ljudi po televizijskim studijima.

Pračet je snimio film o jednom smrtno bolesnom Britancu koji odlazi u Švajcarsku, u koju stranci mogu doći da im se pomogne da – umru. Cena je oko 10.000 funti, a umiranje je (prema propagandnom papiriću) zagarantovano kao „dostojanstveno“. Firma se i zove „Dignitas“, a pripomogla je u smrti oko 11.000 ljudi za dvanaest godina rada. Film je pornografski eksplicitan (što ne znači neukusan!) – akter umiranja, Piter Smedli, pred kamerama ispija otrov koji mu je spremila doktorka. Nakon nekoliko provera da li zna šta čini i šta će mu se dogoditi, Smedli uzima čašicu otrova, malo kašlje i zatim tone u san i hrče. Kako su gledaoci obavešteni, ubrzo će prestati da diše i preminuti. Tokom celog događaja, pored Smedlija je bila njegova supruga, oni razgovaraju, opraštaju se i grle. Pračetov komentar bio je sve samo ne neutralan – ceo događaj je okarakterisao kao „srećan“, Smedlija je nazvao „najhrabrijom osobom koju je upoznao“ i snažno se založio za legalizaciju „asistirane smrti“ u Velikoj Britaniji. U čemu je, dakle, problem? Šta je tu zapravo hrabro i kontroverzno? Čemu burnoća u reakcijama i strasti u pismima stereotipno uzdržanih Britanaca?

Sa teološke strane, stvari su relativno jasne. Bog je taj koji zapravo daje život, bog je taj koji ga oduzima. Da bi samoubice bile redovno sahranjene, potrebno je korumpirati popa. Međutim, zakonodavstva odavno nisu pod uticajem religijskih dogmi (iako se njihov uticaj ne sme potceniti), a moderne države su listom sekularne. Pa ipak, asistirana smrt je legalna samo u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Švajcarskoj i u nekoliko američkih saveznih država. U najvećem broju slučajeva, pojedinci koji se odlučuju na ovaj korak su ljudi u teškim bolovima, a deluje suludo i nemoralno braniti pravo na život onima koji žele da umru jer im je život nepodnošljiva patnja i bol. Naizgled, nema ništa loše ili nemoralno u tome da ljudi sami, svesni i dobrovoljni, odluče kada i kako žele da umru. Pogotovo ako time sprečavaju mesece ili godine okovanosti za krevet, cevčica u nosu i katetera u bešikama. Pa ipak, društvo gunđa, političari odmahuju glavama, komšiluk se mršti, građani negoduju. U redu, svi dobro uhranjeni, liberalni i urbani će podržati celu tu stvar, ali obično do trenutka kada ona zaista ne pokuca na njihova vrata. O čemu se onda radi?

Priznati pravo na asistiranu smrt znači priznati da pojedinac, samo on i niko osim njega, ima kontrolu nad sopstvenim životom. Ironično, ali smrt je krajnji dokaz takve kontrole. Pravo da se život okonča zapravo je pravo na život. A na taj život ne polažu pravo samo bog i crkva, već i država, zajednica, komšiluk i porodica. Svi oni žele komadić pojedinčevog života za sebe, na ovaj ili onaj način. Kolektivno priznanje da niko osim slobodne individue nema pravo da meša prste u celu tu stvar koju nazivamo životom zapravo je vraški teško priznanje. Ako bi se pomalo patetično igralo rečima, asistirana smrt je umiranje radi života, umesto života radi umiranja. I zato smrt kao lični izbor jeste krajnja pobeda života nad smrću. Pobeda kontrole i odgovornosti, kao i pobeda uživanja nad patnjom. Pračet je bio eksplicitan: „Kada više ne budem mogao da uživam u životu, želim da umrem“. Društva koja priznaju pravo na asistirano ubistvo, svojim članovima zapravo priznaju autonomnost, nedodirljivost i gotovo svetost njihovog života. Mogućnost da se živi dokle god se hoće, pravo je da se živi kako god se hoće.