Uzbuna na 18 herca

I želite samo da odete što pre? Razuman svet će jednostavno otići. Onaj nešto manje razuman će otići i misliti da u tom prostoru ima duhova. „Uklete“ kuće su opšte mesto popularne kulture ali i popularne imaginacije. Bio to kliše iz loših horora ili ne, nezgodan osećaj ne vara. Neki prostori su jednostavno takvi: strašno neprijatni ili neprijatno strašni. I to isti prostori, za mnoge ljude, koji se međusobno ne poznaju, niti su bili u kontaktu. Da li to znači da je moguće da u njima zaista ima duhova? Naravno da ne. Fleka na fotografijama najverovatnije je proizvod masnoće na objektivu. Vremešna gospođa koja luta po ukletim katedralama verovatno je samo babetina koja se izgubila. Nema nikakvog razloga da se veruje u život posle smrti, a još manje razloga da se veruje u to da mrtvi nemaju pametnija posla od lutanja po napuštenim kućama. U čemu je onda stvar?

Odgovor na to u čemu je stvar, po dobrom običaju, dala je nauka. Priča nas vodi u 1960-te godine, kada je francuski istraživač Vladimir Gavro (rodio se u Rusiji, kao Gavronski) istraživao infrazvučne talase. I primetio da nekim od njegovih saradnika curi krv iz ušiju kada cevi određene dužine vibriraju pod određenom frekvencijom. Bio je to infrazvuk – zvuk kojeg nismo svesni, ali ga naše uši svejedno registruju. Ta neobičnost u nama ponekad izaziva osećaj straha ili strave. Najčešće ukoliko je taj zvuk blizu vrednosti od 18 herca. Engleski istraživači su 2003. godine ljudima koji su došli na neki koncert puštali (infra)zvuk ove frekvencije tako da ne znaju šta im se dešava. Dotični nesrećnici su kasnije svedočili o nelagodnosti, čak užasu koji su tada osećali. Neprijatnost, tuga, žmarci, nervoza i strah bili su među tipičnim reakcijama.

Otkud sad to? Odgovor je, naravno, dala teorija evolucije prirodnom selekcijom. Naime, sama priroda često proizvodi infrazvuk. Zemljotresi, vulkani, cunamiji, grmljavine – svi oni proizvode ove niskofrekventne vibracije. Čine to i neke životinje, posebno tigrovi. Dakle, u pitanju je zvuk opasnosti ili zvono na uzbunu. Tokom evolucione istorije čoveka, bolje su prolazili oni pojedinci koji su na takav zvuk pokupili svoje pinkle i pobegli, ili koji su jednostavno bili spremni(ji) na to šta ih čeka. U slučaju „ukletih“ kuća ili prostor(ij)a, obično postoji izvor koji proizvodi „strašnu“ frekvenciju od oko 18 Hz. Tipično, to su pokvareni sistemi za ventilaciju. Ništa od pokojnog ujaka umotanog u beli čaršav. Ukoliko u našim stanovima imamo prostore koji izazivaju nelagodu, suvislije je da proverimo svoje mehaničke uređaje, a ne da kontempliramo o životu posle smrti.

Drugim rečima, nauka je objasnila fenomen prostorne ukletosti ili osećaja strave i užasa. Da li je nekoga ubedila u to? Holivud sigurno ne. Od filmova kao što su „Ghostbusters“ (1984) ili „Poltergeist“ (1982), sa sve nastavcima, ili serija poput „X Files“, odnosno „Supernatural“ – duhovi i dalje privlače pažnju i pune džepove onima koji ih eksploatišu. Razni „Duhovi u nama“ (The Others, 2001) i „Šesta čula“ (1999) svedoče o trajnoj fascinaciji fenomenom entelehijske ekipe koja opseda i zaposeda. Međutim, da li je moguće da prirodno objašnjenje ovog fenomena zvuči tako dosadno i neinspirativno? Zar je tako teško zamisliti dobar krimić ili triler o istraživačima u okviru CIA ili KGB koji političke zatvorenike izlažu zvukovima različite frekvencije? I, ako već mora, o ljubavi koja se rodila između moralnog američkog naučnika i plavokose sovjetske KGBovke velikih grudi? Umesto (uzgred, odličnih) „Lovaca na duhove“, zašto ne bismo imali i „Lovce na zvukove“? Jer ako Holivud nije obavešten, američka vojska jeste: koristila se „zvučnim“ kampanjama tokom rata u Vijetnamu, izazivajući strah upravo bombardovanjem zvukom. Istine radi, jedan režiser je ipak znao za to: scena iz „Apokalipse danas“ (1979) Frensisa Forda Kopole gde general Kilgor u napad kreće uz Vagnera – zasnovana je na stvarnim događajima. Slično su radili i Britanci, na zadatku smirivanja nereda u Severnoj Irskoj, donoseći zvučnike na poprište sukoba. Nezgodacija je bila jedino u tome što su i policajci koji bi imali da zavode red – takođe osećali anksioznost, vrtoglavicu i strah.

Objašnjenje, umesto natprirodnih laprdanja, zna da bude fascinantnije od bilo čega drugog. Od mačaka koje „predosećaju“ zemljotrese jer čuju nešto što mi ne čujemo do zbunjenih i uplašenih hominida koji po afričkim savanama anticipiraju nevolju – sve su to inspirativnije dramske slike od kreatura koje po tavanima viču „buuu“. Sama priča o nečujnom zvuku i mehaničkoj proizvodnji emocija morala bi da oduševljava. O čistim halucinacijama da ne govorimo. Evolucija mozga koji u nama izaziva emocije straha, strave i užasa zbog zvukova koje nismo ni svesni da čujemo – predstavlja pravi, prirodni horor. Ali, naši mozgovi su evoluirali i tako da razumeju stvarnost oko sebe. Upotrebimo ih onda.