Velika nagrada Srbije

Pre svega, u ovoj sezoni će na asfaltu biti čak šest dosadašnjih šampiona Formule jedan. Od starih neprikosnovenih vladara i majstora prljave igre (Mihael Šumaher), do mladih lidera sa osećajem za marketing (Sebastijan Fetel), sve do autodestruktivno talentovanih autsajdera (Kimi Raikonen) i proračunatih junaka koji u novim bojama žele povratak na tron (Fernando Alonso). Slični junaci, iako sa bezmerno manje talenta, trčaće svoju trku za naklonost uma, prepona, srca i pošpricanog prsta građana Srbije. Naime, i na srbijanskoj (pred)izbornoj stazi u proleće, svi su bar jednom držali pobednički pehar i prolivali šampanjac. Upravo iz ovog razloga, biće vraški teško pronaći komad mesa u tom jednoličnom i već viđenom grašku.

Osim aktera, i teme u Srbiji su bolno iste. I Kosovo i Evropa, i jeftin hleb i nova radna mesta, služe samo kao licemerne slike i mamci, odnosno jeftina šminka i bižuterija, koju na sebe stavljaju oni koji bi da istumbaju društvenu stvarnost i tako zarade koji dinar više. Za sebe i samo za svoju decu. Naime, trku u predizborje karakteriše žalosna preorijentacija partijskih programa, retorika i javnih imidža u skladu sa najnovijim istraživanjima javnog mnjenja. A ova su istraživanja samo refleks šizofrenih stavova koji ionako vrludaju u skladu sa nogom na koju se jutros ustalo ili emisijom koju se sinoć pogledalo. Dok gorušica i gorčina koje se pojave kada se par godina posle izbora dohvatimo neke od olovaka sa predizbornim sloganom i sličicom partije traje i ostaje.

Iako su oba takmičenja poodavno orijentisana ka televizijskim sekundama i sveopštem reklamerstvu u kojem se pomalo gube i suština takmičenja i takmičarska suština, nije da razlika nema. Jer, sasvim suprotno jurnjavama u Formuli jedan, trka za srbijanski Grand Prix odvija se u okolnostima opšte korupcije, siromaštva, nerada i neznanja. Srbija nedovoljno stvara, neobrazovana je i zaostala. Ali, opet će jedni glasati protiv vlasti, drugi za manje zlo, a treći samozadovoljno ostati kod kuće, misleći da su time ispali pametniji u društvu. Što, naravno, neće sprečiti nove paklene krugove pompeznih obećanja, izneverenih očekivanja i iluzija promene. Zaista, oni koji ne prate ili ne poznaju Formulu jedan, obično imaju jedan komentar na taj blistavi cirkus: pa oni samo jurcaju u krug, zar ne? Politički telešop u koji se transformisala predstavnička demokratija u Srbiji iskrivljuje suštinu političkih sloboda i odgovornosti. Umesto istinskih planova i dobrih ideja, dobićemo podgrejani ručak sa dosta šminke, te proračunate buke i besa, bez značaja. Šumu bilborda, priglupih TV reklama, iste odgovore na ista novinarska pitanja po studijima, bezidejne slogane i uopšte zen-mudrolije iz pera horoskobdžije koji je imao loš dan. Naravno, razumno je upitati se da li smo zaslužili bolje? Da li smo pozivali na odgovornost, da li smo bili dovoljno besni ili smo naprosto lakoverni? I zato, ljubakaće se deca, zloupotrebljavati sportisti, obilaziti seoska domaćinstva, vlažno će se sanjati o stranim investicijama. Pri kraju kampanje, neki će i da zapevaju. Nezavisni politički analitičari će već objasniti zašto je to dobro. A ako pozovemo u narednih 15 minuta, na poklon ćemo dobiti i predsedničke izbore, potpuno besplatno.

U blesavoj analogiji sa Formulom Jedan leži osnovni problem politike u Srbiji. Naime, osvajanje vlasti nakon izborne trke ne bi smelo da bude osvajanje „velike nagrade“, već osvajanje velikog posla. Ali, po svemu sudeći, trka će biti dobra. Možemo očekivati dosta obilaženja, menjanja starih guma za nove, dolivanja goriva, pokoji sudar i okretanje na stazi, a možda čak i foto-finiš. Neka igre počnu, a za hleb ćemo se nekako snaći.