YouTube islam

U Bengaziju su ubijeni američki ambasador i još nekoliko ljudi, u Avganistanu je bombašica-samoubica ubila devetoro ljudi, a u Pakistanu se jedan demonstrant ugušio od dima zapaljene američke zastave. Na sve se zgodno nadovezuju i neke lično-političke agende.

Na primer, za 500 kila dolara Iran je uvećao cifru na poternici za Salmanom Rušdijem, čisto da se nađe za srećnog ubicu, bez obzira što je Rušdi osudio spomenuti klip. Rusija je verovatno jedva dočekala da pripreti blokadom YouTube-a, i to na sugestiju ministra za telekomunikacije – poslatu preko Tvitera. Uzgred, budalaština od spornog video-klipa zaista je uvredljiva, ali za filmsku veštinu, zdrav razum i za smisao za humor. Međutim, i sloboda da se ispada i bude kreten takođe je temeljna vrednost slobodnih društava.

Pitanje pod tastaturama i klikovima mnogih je – da li je religijski svet pošašavio? Odgovor glasi: ne, oduvek je bio takav. Da, Bagdad je u 9. i 10. veku bio centar svetske filozofije, nauke i umetnosti, kao što su i zapadnoevropski manastiri bili oaze znanja, dok su pape sa bankarskim prezimenom Mediči imale umetničkog ukusa – ali je suština u nečem drugom. Nasilje kao reakcija na ono što se smatra religijskom uvredom je normalna, prirodna i iskrena reakcija religijske zlomisli. I da bude potpuno jasno, isto bi bilo i sa hrišćanstvom, samo da se dotična religija danas trenira u drugačijem, odnosno nesekularnom i nedemokratskom političkom miljeu.

Sve osim poniženja i neslobode je uvreda za religiju, a pre svega su to sloboda mišljenja i izražavanja. Uvreda boga ili blasfemija, bilo u formi karikature ili kratkog filma, greh je koji priziva smrt. Od Levitskog zakonika (24:16) do Jevanđelja po Marku (3:29), preko Kurana (sura 5, ajet 33) ko ruži ime gospodnje ili dela protiv dotičnog treba da se pogubi. Jer, monoteistički bliskoistočni bogovi su ljubomorna, sujetna bića. I poput razmaženih tinejdžerki slabo podnose kad ih neko vređa.

Naravno da je ove zakone pisao čovek, i jasno je da su oni imali svoju političku funkciju kontrole stvarnih ili potencijalnih političkih protivnika. Bog je bio popularni simbolički autoritet u to doba i bilo je zgodno uhvatiti se za njegovu bradu kad se žele kontrolisati razne političke nepodopštine i subverzije. Piskaraš nešto protiv moje teokratske vlasti, mladiću? Proglasićemo to škrabanlucima protiv božjeg sina ili proroka, i eto tebe na inkvizitorskim vešalima ili sa kamenom u lobanji, moliću lepo. I u tome je osnovno lukavstvo religijskog uma – u ime nekog drugog, izmišljenog sveta, postiže se kontrola nad ovim.

Poslednja smrtna kazna za bogohuljenje u Velikoj Britaniji izvršena je 1697. godine – ubijen je dvadesetogodišnji student iz Škotske, jer nije verovao u verodostojnost čuda Isusa iz Nazareta i Bibliju je uporedio sa Ezopovim Basnama. Na Zapadu se i u 20. veku za slična dela uveliko išlo na robiju. Samo s tim u vezi promašena su naša spočitavanja da necivilizovani muslimani ne razumeju baš YouTube i čega tu sve ima – zaboravljajući na Kuću mudrosti u Bagdadu u davno prošlom 9. veku. Možda i ne razumeju, jer ova beskrajna besplatna videoteka nazvana YouTube jeste luksuz trenutno bogatog Zapada, ali sasvim dobro razumeju – religiju.

Jedan deo sveta shvata da je društveni razvoj u neraskidivoj vezi sa sekularizmom, odnosno raskidom sa religijom u javnim stvarima. Da samozvane svete knjige i njihovi dobro plaćeni reklameri nisu dobri arbitri u vezi sa tim šta smemo, a šta ne smemo da kažemo, mislimo, napišemo, nacrtamo ili snimimo. Uz to, nema simpatije prema nesimpatičnom, i nema poštovanja prema onome što ne poštuje.

Bezmuda korektnost prozvana neuvredljivošću i tolerancijom samo je drugo ime za cenzuru, odnosno za podilaženje veštom mehanizmu kontrole davno izmišljenom na pesku Bliskog istoka, a treniranom u više milenijuma zla, nasilja i neslobode. I taj deo sveta zato ne sme pristati na to da iz straha zbog pretnje novim- starim nasiljem pogazi svoju dugo vojevanu slobodu da govori i misli.