Zbrka u glavi

Slično tome, liberali, progresivci i zaštitari ljudskih prava, koji su mahom protiv Donalda Trampa, sada (moraju da) hvale američku akciju, a sve sproću Madurove zaista odurne diktature. I kod jednih i kod drugih pojavljuje se potreba da se Madurov, odnosno Trampov režim, nekako opravdaju i relativizuju. Kao i da se nekako – svrsta.

To jest, kao da nije moguće istovremeno biti protiv i jednog i drugog. Osuditi eksploatatorsku invaziju imperijalne sile na suverenu zemlju, bez da se istovremeno podržavaju monstruozni profiteri, diktatori i pseudolevičari (vidi pod: Mirjana Marković) koji decenijama uništavaju svoje građane. Niko to nije rekao bolje od režimskog glasnogovornika Predraga Sarape u Pinkovom jutarnjem programu 6. januara: „Zamislite vi sad ovo, opozicija je protiv Trampa, ali i protiv Madura. Oni su protiv svih! Pazite sad to!“

Stručni termin za ovaj kačamak, zbunj ili zbrku u glavi je – „kognitivna disonanca“. U pitanju je neprijatan osećaj koji imamo kada se ono u šta verujemo ne slaže sa onim što radimo, odnosno sa novim informacijama (poput Trampove otimačine Madura). Pošto nam je taj osećaj neugodan, mi pokušavamo da ga smanjimo, ali ne tako što promenimo ponašanje, već tako što promenimo objašnjenje. Jednostavno rečeno, kognitivna disonanca je unutrašnji konflikt između misli, uverenja i ponašanja, koji pokušavamo da „sredimo“ raznim opravdanjima ili racionalizacijama.

Na primer, „znam da je pušenje štetno po zdravlje – ali moj deda je pušio i doživeo 90 godina“. Ili, „firma u kojoj radim me ne plaća dovoljno, ali bar stičem iskustvo“. Smatramo da nikada ne bismo udarili svoje dete, ali ako se to desi – „Važno je da nauči granice“. „Nisam srećna u ovoj vezi, ali bar me ne tuče“. Trebalo bi da učimo za ispit, ali radije gledamo serije – „nema veze, fakultetska diploma više nije toliko važna“ itd. Najzad: „Jeste, Madurov režim je odvratan i diktatorski, ali moraju se čuvati nacionalni suverenitet i međunarodno pravo“, odnosno „Jeste, Trampova intervencija je gnusna i zainteresovana jedino za naftu, ali Madurov režim je kriminalan; vidi, građani se na ulici raduju oslobođenju“.

Kognitivna disonanca nastaje kada ljudi istovremeno imaju protivrečna uverenja ili stavove – na primer, kada u jednom kontekstu podržavaju neki princip, a u drugom ga negiraju. Na prvi pogled, reakcija u Srbiji na operaciju protiv Madura deluje kao puka promena ideoloških lojalnosti: mnogi komentatori i ostali DJ Vučićevići koji su ranije zastupali Trampov nacionalizam i antiglobalizam (i rusku invaziju na Ukrajinu) sada osuđuju njegove poteze u Venecueli.

A Trampovi kritičari, koji su godinama napadali njegovu (i Putinovu) spoljnu politiku, zatiču se kako hvale upravo primenu američke moći na planeti. Ipak, ovaj obrt je više od pukog političkog oportunizma, i otkriva dublje tenzije u načinu na koji se ideološke opredeljenosti ukrštaju sa nacionalizmom, antiimperijalizmom i poroznim granicama suverene vlasti.

Godinama su protrampovski komentatori u Srbiji i širem istočnoevropskom prostoru hvalili Trampov skepticizam prema multilateralnim institucijama, i njegove napade na ono što je nazivao korumpiranim globalističkim poretkom. Međutim, američki upad u Karakas, jedan od najdramatičnijih unilateralnih poteza američke vojne sile još od invazije na Panamu 1989. godine, gurnuo je mnoge od tih istih glasova u otvorenu osudu.

Pa i u ogoljeni strah, uz neprimerene komparacije sa bombardovanjem 1999, i sa izručenjem Slobodana Miloševića u Hag. I Tramp se, preko noći, od saveznika transformisao u neprijatelja. Ovaj nagli obrt nije svojstven samo Srbiji; širom sveta, i liberalni i konzervativni komentatori muku muče da usklade Trampovu raniju retoriku sa realnim demonstriranjem sile.

Dakle, Trampovi branioci nekada su zagovarali ideju da bi Sjedinjene Države trebalo da se povuku iz međunarodne gužve, a danas hvale njegovu imperijalističku agresiju. Ali i neki Trampovi kritičari, koji su ranije strahovali da bi njegova politika „Amerika na prvom mestu“ mogla da oslabi međunarodne norme i ohrabri rivale, sada hvale operaciju protiv Madura kao odlučan udar na autoritarizam i Putinove saveznike.

To ukazuje na širi, gotovo autobiografski paradoks: kritika međunarodne moći postaje politički prihvatljiva tek kada je primenjuje neko drugi – a ne omiljeni lider (dakle, Putin) ili „naši“. Ova kognitivna disonanca pokazuje kako pogrešno rezonovanje može potisnuti doslednu, principijelnu analizu: isti čin – militarizovano ekstrateritorijalno hapšenje – naizmenično se osuđuje ili slavi u zavisnosti od toga da li se uklapa u širi svetonazor ili političke ciljeve komentatora.

U okviru srpskog medijskog ekosistema, ovi globalni okviri prelamaju se kroz lokalne političke prizme. Za režimske analitičare koji su zagovarali čvrste veze sa Trampovom Amerikom i trampizmom, odbrana njegove najnovije akcije postaje neodrživa. Posebno kada ona podseća na upravo onaj militarizam koji su kritikovali – poput iskustva Srbije sa NATO i zapadnim vojnim intervencijama.

Kognitivna disonanca se javlja u trenutku kada se geopolitičko divljenje sudari sa normativnim opredeljenjima za suverenitet i međunarodno pravo. Suprotno tome, građanski orijentisani kolumnarijat sada ima potrebu da priželjkuje sličnu intervenciju u Srbiji kao „boga iz mašine“ (Deus ex machina) ili neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar sa ovdašnjom organizovanom kriminalnom grupom na vlasti.

Reakcija u Srbiji na Madurovo hapšenje razotkriva ne samo politička svrstavanja, već i krhkost ideološke doslednosti pred tektonskim svetskim događajima. Kada se tanka ideologija sudari sa realpolitikom, komentatori često biraju narative koji potvrđuju njihov širi pogled na svet, umesto da se suoče sa neprijatnim protivrečnostima. Kognitivna disonanca u tom smislu postaje ogledalo koje pokazuje granice ideološke koherentnosti u susretu sa presedanom.

Kako se situacija bude dalje razvijala, pitanja zakonitosti, legitimnosti i geopolitičkih posledica neće nestati. Ali neposredna kulturna reakcija – naročito iznenađujuća savezništva i nagli zaokreti u mišljenjima – razotkriva načine na koji se globalna moć doživljava u Srbiji i šire. U borbi narativa, doslednost često ustupa mesto pogodnosti, a principi se savijaju pod udarima preovlađujućih vetrova političkog identiteta.

A sve što je trebalo uraditi jeste osuditi i američku akciju i venecuelanski režim, i to je sve. Nije teško, valja pokušati. Moguće je – i neophodno – izraziti solidarnost sa građanima Venecuele koji su pod Madurovom diktaturom živeli u uslovima teške političke represije, dubokog siromaštva i prisilnog egzodusa. U Venecueli se na robiju išlo zbog mima ili tvita na društvenim mrežama, uz svakodnevne nestašice struje, vode i hrane. Ali, i tvrditi da se borba protiv diktature naprosto vodi na drugačiji način, odnosno uputiti kritiku jednostranoj intervenciji koja je sprovedena iz neskrivenih ekonomskih interesa.

Otprilike kao što su ispravno poručili iz građanskog pokreta „Solidarnost“ Gorana Ješića: „Solidarnost sa potlačenima i poštovanje međunarodnog prava moraju da budu nerazdvojni, a ne suprotstavljeni principi na kojima svet počiva“. Dakle, može i tako. Uostalom, sudar između Trampa i Madura, pre svega je sukob između dva korumpirana pljačkaša sopstvenih građana u ime države i naroda, odnosno sukob dva nacionalizma (konzervativnog i socijalističkog) ili „suverenizma“ (uz dašak američkog imperijalizma). Nema tu dobrog svrstavanja, kao ni dobrih momaka, samo zbrke u glavi i muke u želucu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.