Život i smrt Tonija Soprana

Rečima jednog kritičara, „Sopranovi“ je bila mafijaška serija o tome kako je to biti mafijaška serija u kulturi u kojoj su svi gledali mnoge mafijaške filmove. I dobro je poznato da u „Sopranovima“ gotovo ništa nije bilo prepušteno slučaju, te da su popkulturne reference tekle u potocima – od čestih aluzija na stihove (sugrađanina) Brusa Springstina do Tonijeve kupovine soka od pomorandže neposredno pre atentata na njega (za aupućene: taj prokleti agrum najavljuje gotovo svaku smrt u „Kumu“). Posredi je i oda američkom snu, a himna dotičnom sanjarenju („Don't Stop Believin'“ benda Journey) i ciljano i pažljivo zatvara ovu modernu epopeju. Sredstva za dostizanje tog sna su nekonvencionalna – pljačke, iznude i ostala mafijanja – ali šta drugo preostaje emigrantskim izopštenicima sa prezimenima koja ih etiketiraju? Dok istovremeno i uprkos davnom zemljaku Makijaveliju, to ne znači da se u tom veberijansko ciljno-racionalnom nebiranju sredstava gube neke vrednosti protestantske Amerike. Baš naprotiv, ovde se i te kako radi o lojalnosti, časti, poštovanju, o porodičnim vrednostima i o napornom radu u dolini suza nazvanoj Nju Džersi. Kako i naslov poslednje epizode poručuje: „Napravljeno u Americi“, vaistinu.

Takođe, „Sopranovi“ su i priča o sasvim novom, modernom i promenljivom društvu, koje i dalje počiva na mitu o Americi koje više nema, ili je nikada nije ni bilo. „Gde je nestao Gari Kuper? Snažna, tiha vrsta. To je bio Amerikanac. On nije bio u dodiru sa svojim osećanjima. On je prosto radio ono što se moralo uraditi.“, besmrtno brunda Toni Soprano doktorici Melfi, prozivajući sveopšte kukumavčenje i pištanje u koje smo uronjeni. Dok je i on sam opet samo čovek kojeg kontroliše gotovo svaka žena u njegovom životu – majka, žena, ćerka, sestra, psihijatar i ljubavnice. Dok i ti kriminalci iz provincije, sa svojim šuškavcima i zlatnim lancima, često citiraju i oponašaju Kopolinog „Kuma“ i Skorsezeove „Dobre momke“ laprdajući o lažnim „starim dobrim vremenima“ kada se „znao neki red“.

Kao što mnogi od nas veruju, ovo je druga smrt Tonija Soprana. Prva je, naravno, bila u onom zastrašujućem mraku u predugim poslednjim sekundama serije. Ovaj kolumnista se seća dugih analiza sa Dimitrijem Banjcem („Državni posao“) o tome da li je Toni tada preživeo ludačku viziju kreatora serije Dejvida Čejsa ili ne. Interpretacija je na pretek: u ovom umetničkom delu od serije, organizovani kriminal može biti metafora za moderni kapitalizam i sve se lako može razumeti kao satirični metafilm o savremenom društvu. Možda je reč i o pozivu na povratak moralnih imperativa u svet koji je svoje etičke kompase zaturio, pa ih kriminalci moraju vraćati natrag i valjati na crno. Ali „Sopranovi“ su i više od toga: oni se bave životom i smrću običnog čoveka.

Naime, Dejvid Čejs je prvi iznerviran zato što su svi zainteresovani samo za to da li je Toni Soprano u toj poslednjoj epizodi umro ili ne. Ne radi se o tome, već o vremenu, i o životu. O onoj crtici između dve godine na nadgrobnom spomeniku. Kaže Čejs, poenta je u „krhkosti, lomljivosti svega“ i serija je pre svega posvećena tom „kratkom vremenu koje imamo na ovoj Zemlji“. Toni Soprano je svakodnevno odlučivao o životu i smrti i nije bio srećan, a serija je trebala da demonstrira kako je univerzum hladan, a život kratak i dragocen. I danas, kada čitamo o nagloj i preranoj smrti Džejmsa Gandolfinija, ove reči odzvanjaju moćnije nego ikad. Uzgred, negde između te dve smrti, Eni Libovic je napravila fotografiju porodice Soprano nalik na Leonardovu „Tajnu Večeru“. U sredini je, naravno, on, i bog i otac. I zaista, ima li bolje inkarnacije božanstva i/ili božjeg sina (teolozi se tu nešto razmimoilaze) s početka 21. veka od istovremeno i mekane i grube proćelave figure dlakavog stomaka, koja je veća od života? Napustio nas je bos (n)ove generacije.

Toni Soprano nije ni dobar ni loš momak („Ne postoji mafija“, kaže on svojoj ćerki), već samo normalan čovek koji se, eto, bavi organizovanim kriminalom. Ali kriminal je tu sekundaran i verovatno je podjednako mogao biti nekakav direktor, lekar, profesor ili prodavac „Kirbija“. Ceo njegov život je (bio) frustrirajuća, simpatična, ali i brutalna navigacija između želja i mogućnosti, nada i očekivanja. I besneo je zbog toga koliko je teško biti „broj jedan“, pre svega zato što svaka odluka koju donese utiče na milion drugih ljudi i stvari. Kao i zato što je, na kraju, uvek potpuno sam. Zvuči poznato?

Zaista, uverljivo je teško biti otac dve porodice, biološke i organizovano kriminalne, te balansirati između vožnje ćerke koja odabira fakultete i ubistva „svedoka saradnika“ u istom danu. Ali, zar i mi sami ne proživljavamo nešto slično, dok svakodnevno brišemo sopstvenu prljavštinu sa rukava i prikrivamo tragove nepočinstava u stvaranju iluzije pristojnog građanina? Nije li celokupan život, distinktivno ljudsko iskustvo, jedan ovakav balans? I ne razgovaramo li svi sa svojom savešću i strahovima, na tradicionalno jadan psihoterapeutski način? Jednom nedeljno bar?

Umesto stereotipnih likova i radnje (koji se baš zato svesno poigravaju sa stereotipom), „Sopranovi“ i Toni Soprano ispred svih su učinili da spoznamo čoveka. Poput mantre sa proročišta u Delfima, „Spoznaj sebe“, u zavodljivoj kombinaciji slike i zvuka izlivao se prikaz ljudskog života. Dakle, dubokih strahova, želja i čežnji, te ličnih borbi i pobeda u sukobu sa sobom i svetom, uz konačni poraz, odnosno njegovu smrt. Jer svako od nas glumi mnoge uloge i vrluda između nežnog i okrutnog, saradljivog i egocentričnog, porodičnog čoveka i usamljenika, u tom magičnom šou programu koji zovemo život. Savremeni život nije pozornica, već televizijska serija. Na žalost po jednog čoveka, po njegove porodice i sve nas zajedno, Tonijeve patke su bespovratno otišle na jug. A da li je sada našao svoj mir? I da li je to moguće, kada se ekran zatamni?