Značaj roštilja

Lov je zajednička rabota, a život u zajednici je komplikovano nezgodna i nezgodno komplikovana stvar. Valja pratiti i kalkulisati oko sopstvenog i tuđeg ponašanja u grupi, a i brojati ko je uzeo koliko krmenadli od mamuta stavljenih na zajedničku trpezu. Drugim rečima, za roštilj je potreban poveći mozak koji bi pratio ponašanje ostalih pripadnika zajednice koju danas snobovski nazivamo primitivnom. Dok se Prvog maja okupljamo u onome što jednako snobovski nazivamo „prirodom“, ritualno stavljamo nekakvo mesište na vatru i potajno brojimo ko je koliko ćevapa pojeo i sudova oprao.

Uz sve to gastronomsko, hrana je oduvek bila i nešto kulturno, uprkos masnim rukama i odeći koja vonja na dim. Društveni događaj zvani roštilj vezuje se za određene datume u kalendaru i ima svoje jasne ritualne elemente. Poput australijskih lovaca skupljača o kojima je pisao sociolog Emil Dirkem, a koji se na određene datume okupljaju da bi plesali oko svog totema, i famozni „ljudi iz gradova“ hrle ka svojim totemima u vidu roštiljske vatre ili kotlića na vikendicama izgrađenim u neka bolja vremena. Pogotovo kada je brojka u kalendaru crvene boje, a vremenske prilike pogoduju. Insistiranje na tome da se ispeče sav roštilj i tek zatim pristupi trpanju hrane u stomak odraz je drevne prakse kolektivne ishrane ljudske životinje. Narušavanje ovog modela štrpkanjem toplih ćevapa iz vangle pre vremena proizvodi prezir i osudu. Grozota kršenja zajedništva i kooperacije važnija je stvar od grozote hladnog roštilja. Podela rada takođe je nedvosmislena – ženke seckaju i melju salatu, mužjaci se bakću oko vatre i mesa, i sa pivom u ruci se šepure u svojim trenerkama. Sitni rituali i pravila – ispijanje rakije uz vatru, norme oko adekvatnog tajminga za stavljanje ćumura, drmusanje lonca da bi se meso uvaljalo u luk itd. – sve su to sitni parareligijski rituali i ceremonije od fundamentalnog značaja za društveni život. Nema suštinske razlike između muzike sa radio-stanice ili one koju proizvode plemenski tam-tamovi, igranja frizbija ili kišnog plesa. A konverzacije oko vatre ionako su oduvek iste – o ženama, sportsko-herojskim podvizima i plemensko-svetskoj politici. Da bi izučavali osnove društvenog ponašanja čoveka, antropolozi ne moraju da se lomataju po džunglama među Janomamama ili Kvakiutlima, dovoljno je da se prošetaju Košutnjakom ili Stražilovom za Prvi maj.

Prvi maj je važan praznik. Radnici i radnice koji su izgubili živote u Čikagu da bi za sebe, svoju decu i nas same ostvarili bolje uslove rada verovatno bi se zgrozili nad činjenicom da se njihova borba danas obeležava jedenjem rukama i glasnim žvakanjem uz kolektivni zaborav prvomajske suštine. Okej, po evropskim gradovima mnogi ovaj datum i danas koriste da bi zamahali crvenim barjakom a ne kartonom iznad vatre, a možda i da bi bacili koji kamen na izlog neke kompanije ili banke. Njima se uvek valja diviti, ali ne treba biti preoštar ni prema roštiljdžijama očiju zakrvavljenih od dima koji proizvodi ćumur, a ne suzavac. Kolektivno obžderavanje i oblokavanje svakako je primordijalnije od osmočasovnog radnog vremena. Organizovanje oko vatre iznad koje cvrči meso starije je od organizovanja u sindikat, a sukobi oko poslednjeg komada suvog vrata elementarniji su od klasne borbe. Uostalom, ovo znaju i gazde. Ukoliko radnici preko sindikata dobiju polutku mesa, brzo će zaboraviti na izgubljeno pravo na štrajk. Meso nas je učinilo ljudima transformišući mozak naših predaka. Kapitalizam je opasna drangulija puno novijeg datuma da bi se njeni efekti odrazili na genom.

Lov i stavljanje mesa na vatru je čoveka učinilo društvenim bićem. Posledice ishrane mesom ispečenim na vatri bile su u pojavi ponašanja koje favorizuje kooperaciju i društvenost. Aristotelova „politička životinja“ nastala je ne zbog države, već zbog hrane. Kritički orijentisani teoretičari i intelektualci kukaće nad kapitalističkom proizvodnjom čoveka kao poslušne i dobro uhranjene životinje i grešiti samo u jednom: čovek je bio i jeste životinja sa strašću za dobrom uhranjenošću mnogo pre kapitalističkih represija i eksploatacija. Ne treba poslušno pristati na zamke kapitalista, ali ni bežati od sopstvene prirode. Značaj periodičnih okupljanja na kojima se roštiljsko meso posmatra kao totem ili sveti predmet ne može se prenaglasiti. Zato su ovi kolektivni rituali svima toliko važni i toliko im se raduju. Međutim, važni su i za društvo samo. Nisu zakoni ili božje zapovesti, državne granice ili zastave preduslovi za postojanje društva. Društveni susreti gde ljudi razmenjuju poglede, reči, hranu i partnere zapravo su prakse koje čine društvo mogućim. Praktikujmo ih onda.