Veoma često se čuje da je neka ili neko „diplomirani pravnik“ ili „diplomirani ekonomista“, „akademski slikar“, to bi, naime, trebalo da bude odgovor na pitanja o kompetentnosti, ili kapacitiranosti „novih kadrova“. Nije izuzetak i da se „naspominju“ ocene na fakultetima, ili bar njihov prosek.
Sa novih fakulteta, posebno onih za „menadžment“ (uvek me je impresionirala ta količina menadžera koja je rasla u srazmeri sa uništenjem privrede i proizvodnje). Baš kao što je i rasla, dok nije narasla ili maturirala, „profesionalizacija“ na račun intelektualizacije, te je i svaki amaterizam kao plemenita radnja nestajao iz gađenja „elitne kulture“ prema narodu. Zato se ovih dana, u toku pregovora o Kosovu sa svih strana može čuti: „Ne brini se, neće doći ni do kakvih pobuna, niti 'uličnih scena', potpisali – ne potpisali, narod ima 'Velikog brata'.“ Dugo treba prerađivati kontekst da bi u njemu svaki tekst bio prihvatljiv. I to je, bez svake sumnje, postignuto. Prosvetom i kulturom.
Ne znam da li primećujete kako su sa kontejnera, istina ovi su novi, ali ima i starih, nestale one kese, plastične, u kojima su ljudi nekada ostavljali ostatke hleba, ili hleb, sećate se koliko se govorilo kako naš narod baca hleb, nema više tih kesa, ili narod više ne baca ni koricu hleba.
Beda i siromaštvo su dve različite kategorije. „Filozofija bede“ ili „Beda filozofije“. Biće da je nekako beda filozofije u vezi sa filozofijom bede. Deintelektualizacija i depolitizacija naše demokratske i tranzicione faze, „prihvatizacije“, zajedno za proizvodnjom „duhovnosti“ umesto kulture, „razvlastila“ je Beogradski univerzitet do odricanja od svoje svrhe, akademizma i pobune, edukacija je zamenila obrazovanje, a nasleđe postalo „legasi“.
„Ovih dana došao mi je do ruku dopis Ljiljane Đurić, predsednice Udruženja dramskih umetnika Srbije, upućeno Upravnom odboru i upravi Akademskog kulturno-umetničkog društva „Branko Krsmanović“ kojim energično protestuje što je pomenuta uprava zabranila pristup Vladimiru Cvejiću, doskorašnjem umetničkom direktoru Akademskog pozorišta i reditelju većine veoma uspelih živih predstava u tom pozorištu. A izabranom članu Upravnog odbora onemogućeno je da u njemu učestvuje, dok su 12 članova teatra disciplinski kažnjeni što su učestvovali u protestu protiv takvog stanja“, piše Jovan Ćirilov.
On zna, posle tolikih godina Bitefa, od Living teatra do Roberta Vilsona, od „Kugla Glumišta“ do predstava iz „trećeg sveta“, da će, među nama, među svim našim profesionalcima i „profesionalcima“, sve ono što je provokativno, a pogotovo ono što je politički provokativno, biti proglašeno za „kontroverzno“, ali i za „amatersko“.
Akademsko pozorište osnovala je grupa studenata Beogradskog univerziteta u kafani hotela „Moskva“ 15. septembra 1922. godine, predvođeno Matom Miloševićem, Milanom Dedincem i Jurijem Rakitinom od svog nastanka bilo je avangardno i okrenuto novim piscima i modernijem teatarskom izrazu. Po završetku Drugog svetskog rata, pozorište deluje u okviru AKUD „Branko Krsmanović“, kada Soja Jovanović nastavlja sa radom koji nije prekidan ni za vreme okupacije.
„Uvidom u dokumenta“ Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“ jasno je da su u njegovom „subverzivnom“ radu učestvovali svi značajni stvaraoci jugoslovenskog pozorišta, filma, radija i televizije.
Baštineći „legasi“ Dramske družine „A“, prvog samostalno/privatnog pozorišta u Jugoslaviji koje osnivaju 1961. godine: Milivoje Mića Tomić, Radomir Rade Marković, Olivera Marković, Vojislav Voja Mirić, sa članovima Marijom Milutinović, Pavlom Minčićem, Miodragom Mićom Uzelcom, Zoranom Benderićem, Predragom Tasovcem, Ivanom Bekjarevim i saradnikom Purišom Đorđevićem. Vasilije Pavle Ugrinov (osnovica i začetak sudbonosne predstave „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa), u bašti hotela „Moskva“ 15. septembra 2012, članovi Akademskog pozorišta, u čast slavnih prethodnika, ponovo osniva grupu „A“ u povodu proslave jubileja devedeset godina Akademskog pozorišta, najstarijeg studentskog pozorišta na svetu.
Međutim, odlukom uprave AKUD „Branko Krsmanović“ jubilej je zabranjen, sve predstave su skinute sa repertoara, a glumci kao i članovi uprave i predstavnici Akademskog pozorišta proterani su u ovom trenutku.
Folklor, to može, Akademsko pozorište, to ne može.
Uspon Akademskog pozorišta vezan je za ime reditelja Miroslava Belovića, koji kao dugogodišnji umetnički rukovodilac, pisac i reditelj deluje gotovo dve decenije, a sa njim i Aleksandar Obrenović, Jovan Ćirilov, Boro Drašković, Ognjenka Milićević, Stevo Žigon, Darko Tatić, Boda Marković, Dušan Makavejev, Raša Popov…, sve do kraja šezdesetih profesori i studenti Fakulteta dramskih umetnosti (Akademije za pozorište, film, radio i televiziju) bili su kreatori i nosioci repertoara. Predrag Laković, Miroslav Jokić, Nadežda Vukićević, Stevan Štukelja, Ljubiša Ristić, Dragan Nikolić, Boro Stjepanović, Miroslav Pavićević, onda dolazi vreme koje su obeležili Siniša Kukić, Dragoslav Todorović, Goran Cvetković, Branko Dimitrijević, Bora Nenić, Velimir Mitrović, Vladimir Lastić, Mirjana Karanović, Oliver Viktorović, Obrad Radulović, Primož Bebler…
U Akademskom pozorištu izvedeno je preko dve stotine i sedamdeset premijera, ostvarena gostovanja u dvadeset i četiri evropske zemlje, osvojene nagrade.
Zbilja, kako je to jednom rekao Dragan Nikolić, mi smo završili Akademiju u „Nami“, dok su radnici i prodavci u toku časova pronosili gole i obučene lutke sa Bekovim, Varteksovim i Kluzovim odelima (i u Kolarcu), a ovi današnji u „Merkatoru“ (tako se nazivala nova zgrada Akademije u Bulevaru umetnosti), zidana je i da bi studenti imali scenu, da bi svake večeri sav zainteresovani svet odlazio tamo da na toj sceni gleda „one koji dolaze“. Istovremeno, to važi i za filmsku dvoranu, namenjena je „vidljivosti“ studenata. Nije beznačajno pomenuti da se obe scene, pozorišna i filmska „koriste“ u vreme i „za potrebe“ Bitefa i Festa.
Zašto na Fakultetu dramskih umetnosti obe scene nisu „u pogonu“ i konačno pune, nije li to pitanje za Beogradski univerzitet i Univerzitet umetnosti, za studente, za javnost, za građane, za sve nas.
Umesto toga zabrana proslave jubileja devedesetogodišnjice Akademskog pozorišta i to uprave „Branka Krsmanovića“. Nadam se da nije potrebno posebno govoriti o smrtonosnosti „mrtvozorništvu“ („zorni“ i „mrtvozorni“ – teatar po Piteru Bruku), održavanja tradicije tako što se u nemoći da se stvori novo, zatire sve prethodno.
„Ko upravlja studentima u Studentskom pozorištu“, pitanje je članova Akademskog pozorišta, ko upravlja Beogradskim univerzitetom, ko upravlja beogradskim pozorištima.
Tender. Posle tolikih tendera, neuviđenih, tendera na kojima su prodavani „drugi“ i pozorište na tenderu, ili tender za pozorište: „Pod kestenom senke duge, prodadosmo jedni druge“ („1984“).
„Pozajmljujemo reči kao što su „brend“, ili „tender“, umesto reči „konkurs“, govori profesor Ivan Klajn. Svakako da se mnoge reči koriste pogrešno, na primer „ingerencija“ znači mešanje u tuđe poslove, a kod nas se tumači kao „nadležnost“. Latinizam „pozicija“ u svim evropskim jezicima znači položaj, a samo kod nas je neko smislio da je pozicija suprotno od opozicija. Teritorijalni integritet predmet je raznih sporova od devedesetih do danas, međutim da li većina građana zna značenje te reči. Takve reči su se najbolje znale u vreme klasičnog gimnazijskog obrazovanja. „Integer“ znači ceo, čitav. Iz toga se izvodi pridev integralan i imenica integritet.
Integritet Beogradskog univerziteta zastupaju „Studenti u plenumu“, jeseni 2011, i na scenu stupa ista konstelacija kao 1936: napadi desničara, ali ovoga puta bez kritične solidarnosti naroda.
Bez Akademskog pozorišta, bez akademizma, imamo li mi identitet, ili da li smo čitavi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
