Amarkord

Slušajući Radu Trajković u emisiji „Kažiprst“, Zlatko Paković je, bez ikakve sumnje, u pravu.

Radu Trajković za pregovarača.

Ne samo stav, već i iskustvo govori mi da samo oni koji nisu vodili rat mogu da donesu mir.

Ili, da to može da učini „kultura mira“. Koja to već odavno i čini. Važno je samo, „samo“, da se to i uvidi, prepozna.

Kada je donesen Ustav 2006, na primedbe „glavešina“ (naših i međunarodnih) na nekooperativnost protivnika donošenja toga istog Ustava, odgovor je bivao: „Idite na Kosovo, budite tamo dole, sedite u kafić u Prištini, ne idite samo u manastire sa policijskim kolima, specijalnim prevozima pod specijalnim okolnostima, i gledajte, živite, krećite se, i onda donesite Ustav.“ Ko se imalo kretao, svih godina ratova, a da ne govorimo o onima koji su se više kretali, sposobniji je da razume, pa ako hoćete, i „oprosti“, od onih koji su sedeli po svojim nadleštvima (da ne kažem u „foteljama“) i mislili, ili nisu ništa mislili, kako i to „tamo“ izgleda, jer to nije tamo, to je ovde. Pretpostavljam da to proističe iz uverenja da su „tamo“ „drugi“, to uverenje zove se nacionalnim, a iz njega proističu i sva druga uverenja, ali i praksa, to što je „na terenu“.

Godine 2002. po Jugoslaviji je krenuo karavan „Žene Balkana za mir“, u organizaciji „Transeuropena“ (i drugih) i Žislen Glason, koja je već dugo izdavala istoimeni časopis sa tekstovima autora iz „bivše Jugoslavije“. Prethodno su organizovani susreti u Rejmonu (Francuska), neposredno posle NATO intervencije (nikad neću zaboraviti susret sa Albankama, žrtvama i svedokinjama nad njima počinjenih naših zločina, posle sam otišla u Pariz i padao je sneg, bilo je to pred novu godinu i svi su kupovali i grad je bio okićen, i sve je to bilo neverovatno, a stvarno, čitava ta „montaža atrakcija“).

Zatim je održan susret u Mavrovu, gde je donesena sledeća rezolucija žena „Transeuropena“ za akciju prelaženja granica: „U svetlosti procesa fragmentacije, koji je na delu i među društvima na Balkanu, kao i različitih pritisaka sa kojima se suočavaju pojedinci, i u perspektivi otpora odlučile smo da pokrenemo akciju pridržavanja sa sledećom platformom – prihvatanje individualne odgovornosti kao prvi korak ka sagledavanju mogućih rizika pri suočenju sa sopstvenom realnošću kao i o svedočenju pred drugim ljudima o njoj (…).“ (ProFemina, Časopis za žensku književnost i kulturu, Beograd, 2003). Išle smo petnaest dana od „mesta traume“ do „mesta traume“.

Ideja za ne-turističko putovanje nastala je na granici, to jeste između granica: Srbija, Makedonija, Kosovo, gde su stotine žena sa boščama i decom išle od prelaza do prelaza, i niko ih nije hteo, dok su u neograničenim količinama prolazila sva moguća međunarodna vozila na visokim točkovima i sa imenima svoje humanitarnosti, čak su tu bili i bajkeri, zemlja se zaista tresla. A mi smo se „prošvercovale“ (Žarana Papić, Žislen Glason) da vidimo Kosovare Keljmendi, danas advokaticu, ćerku i sestru pred njenim očima ubijenoga oca i braće, posle zahteva da jedan drugog ubiju (koja ne može da se pomeri s Kosova, ne može da pređe nijednu granicu, s tom papirčinom koju ima). Žarana je čitala uredno sročen „pravilnik o ponašanju granične policije“, na zidu policijske stanice, graničari i stražari bili su uredno uniformisani. Tada smo krenule na put. Ima knjiga o tome na svim jezicima, ima i film, videla sam ga, gde drugo do u Bejrutu, pre poslednjeg rata.

Sa nama su bile „Majke Srebrenice“ i Mumira Šubašić, prvi put su posle Srebrenice 1995. prešle most na Drini, njihov razgovor sa udruženjem žena nestalih Srba u Gračanici je nešto što ne samo da se ne može zaboraviti već se sva rešenja mogu iz njega izvesti.

Tamo, da tako kažem, kod Rade Trajković.

Izložba kosovskih umetnika „Pertej“, selekcija Škeljzena Malićija u CZKD-u godine 1997, Sokolj Beciri, Maksuds Vezgisi, Ilir Bajri njihovi intervju na televizijama, suvereno, tačno, otvoreno, prijateljski.

Prekid izložbe i trganje rada Drena Malićija (kao da je živi Adem Jašari u pitanju), izložba u galeriji Kontekst u Centru za kulturu opštine Stari grad, prekid u organizaciji „Obraza“ (i drugih) uz asistenciju policije, neposredno posle izbora 2008; upozorenje Ministarstvu kulture, i ostalim, a da je to protiv demokratije i, konačno, protiv njih, nije ništa pomoglo (izdanje novina RUK, 7. februar, sa čitavom dokumentacijom, verbalnom i iscrtanom, pisanom i fotografisanom, o „događanju naroda“).

Propuštanje prilike od novih demokratskih vlasti da se ova izložba ponovi, i da se u stvarnosti provede demokratska i nepartijska politika.

Dve-tri godine rada na „novim solidarnostima“.

Jedinica o Kosovu, neobjavljena u Krležinoj enciklopediji (1980-ih), u knjižari „Dan i noć“ u Prištini u martu 2011. I u nastavku rekonstrukcija sećanja na „Dodonu“ (Škeljzen Malići, Faruk Begoli, Enver Petrovci…), nezavisno pozorište i kulturni centar na Kosovu, Meli Ćena „zajednicom secanja“ povezuje prostor i vreme.

Tu pre neku godinu, ne znam koju, „posle“ ili „pre“ smo u Orahovcu, škola za srpsku decu je na vrhu (grad u brdu je prelep, i stari, i urušava se), kroz školu je proveden potok, i kompjuteri su tu, direktor izgleda kao engleski gospodin, deca govore francuski, njih uz pratnju norveškog bataljona podignu jednom godišnje, oni idu u Francusku, pa ih vrate tu, pored ta dva norveška tenka. l učiteljica je prelepa, ima divan osmeh i kaže: „Ja vas mrzim“, a na pitanje zašto odgovara: „Vi govorite hrvatski i kažete 'jest', umesto 'jeste'“, ja joj kažem da je to zbog prevoda Darka Suvina, i uopšte školske i akademske literature koji su bili, da kažem, hrvatski, a ona meni: „Znam, i ja mnogo volim Miroslava Krležu.“ A onda ona ne sme da nas isprati do autobusa jer je već „izdajnik“ u odnosu na svoju zajednicu, kao valjda i ja za svoju, jer su nas prethodno „kamenovali“, doduše, i jajima gađali, kao „izdajnike“ u Štrpcima, isti oni u istim uniformama koji su prekidali izložbu albanskih umetnika u Beogradu, kao što su nas „kamenovali“ i na ulasku i Severnu Mitrovicu, kada je karavan „Žena za mir na Balkanu“ prešao most na Ibru, „čuvarke grada“ vikale su i pitale ima li tu koja Šiptarka među nama, dok je Goranka Matić, fotografkinja, kako bi „prekrila“ situaciju ponavljača, rekla: „Ja sam Goranka Matić, fotografkinja iz Beograda.“

To je to. Nemam više prostora, ali ni vremena da, po ne znam koji put, pišem sva ta pozivna pisma, spisak putnika, brojeve pasoša, mesta rođenja (i smrti), a onda, ako nekoga zaustave zato što je iz Skoplja ušao u Prištinu, pa čeka na granici – administrativnom prelazu (pečat ima, pečat nema), onda zoveš komandante, narednike (istina i veoma predustretljive) da je pusti, da ga pusti.

Iz tih situacija govori Rada Trajković kada govori o Srbima na Kosovu, ne samo o Srbima iz Kosovske Mitrovice, poslušajte je šta kaže kada govori o realnosti, kroz slike i prilike, iz života samoga, „sa terena“, „odozdo“, ja sam sve prepisala i pamtim. Sve žene iz „Žene Balkana za mir“, za pregovarače, one koji su „ispregovarali“.