Dogodilo se u Berlinu

Osamdeseta u Jugoslaviji: Beogradska banka otvara predstavništvo u Njujorku, direktor banke, Slobodan Milošević, sreće se sa Rokfelerom , umire Josip Broz Tito, ubijen Džon Lenon, predstavljena video-igra Pekmen, Ted Tarner osniva CNN (Podaci iz Hronologije u katalogu izložbe „Polet“ – Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980, moćne, otvorene 27. marta u Kulturnom centru Beograda, sponzor „NIS“).

Konferencija „Mobilizirajte, polarizirajte, energizirajte“ za svoje središte je imala ljudska prava, učešće, aktivizam i, naravno, internet. Osamdesete i dvehiljade i desete.

Devedeset i treće godine boravila sam u Berlinu i Bonu u jednoj od onih razjašnjavajućih poseta, sa Dušanom Jančom i Stojanom Cerovićem. Rat je bio, nikad proglašen; tada smo putovali, ko je mogao, kombijima do Budimpešte, preko zakrčenog Horgoša, a onda do Feriheđija, u to vreme nije bilo ispisano Aerodrom, te su putnici iz Beograda, ako vozač tu već nije bio, lutali do otkrića da je Feriheđi aerodrom.

Razgovor je bio krcat, nekih pet stotina ljudi u berlinskom Rathausu, u publici mnogo onih koji su iz Jugoslavije otišli, sada formiranih u nacionalne grupe. Ništa nije Stojanu Ceroviću pomagalo tiho pominjanje da je predsednik Antiratnog centra, dijaspora je bila „naoružana“ propagandom o nacionalnim izdajnicima, potpomognuta uticajem zvaničnih predstavništava, čitava bosansko-hrvatsko-srpska stvar o odgovornosti zaista je proključala, sve dok nije ustao jedan nemački antropolog i rekao da su njemu, Nemcu i antropologu, poznati takvi istorijski trenuci, i da samo mir može omogućiti ne samo nastavak razgovora nego i opstanak života. Nakon prestanka hladnog rata, tokom tokom rušenja granica između Istoka i Zapada, te uspostavljanja granica novih država na Zapadnom Balkanu.

U to vreme Potsdamer placa u Berlinu nije bilo. To čudo arhitekture izgrađeno je posle, kao i sva druga čuda, a zapadni Berlin počeo je da se seli u istočni, gde su stanovi postajali sve skuplji, gotovo nepodnošljivi za umetnike, koji su, posebno posle Fazbinderovih filmova, „okupirali“ Aleksander plac; gde i danas, u hladno i sunčano jutro, možete videti sajam pridošlica i domaćih: marame, kape, sirevi, kobasice, šapke, šubare, ponjave, frule i doboši, najslađi slatkiši, razni i različiti jezici, ljudi.

U Berlinu kultni je događaj izložba „Bivši Zapad“, ona je i likovno i teorijski, ili sve zajedno ambiciozna; umetnici i teoretičari praktično su naselili „Kuću kulture sveta“. Umetnički radovi, razgovori, probe, snimanja i strimovanja, konstelacije dokumenata i prospekti sveta od 1989. do danas i mišljenje iza pojavnosti stvari.

Odlazimo na razgovor „Disidentska znanja“. Prepuna dvorana ljudi željnih pojašnjenja i obrazloženja, dvanaest teoretičara „nastupaju“, razgovor vodi Boris Buden. Međutim, vrhunac razgovora čini Budenovo priznanje kolapsa razgovora – za to se imalo snage, publika se lagano razilazi i svi prihvataju Budenov zaključak inspirisan prethodnim predavanjem i intervencijom Tanje Bruguere da je zapravo koncentracija slobodarskog i demokratskog borba za imigrante, za prava emigranata. Dakle, ljudska prava prelomljena kroz emigrantska prava i to je ono čemu se posvećuje „preki nalog duha vremena“, emigranti kao građani ničiji, građani budućnosti.

Na Potsdamer placu, na spomeniku, delu Berlinskog zida stoji grafit „Sledeći zid je Volstrit“.

Skup „Mobilizirajte“, zapravo o moći mobiliziranja ljudi na internetu, sa prosevima stvarnosti, predstavljao je niz taktika, dok je skup na izložbi „Bivši Zapad“ trebalo da se bavi strategijama. O strategijama (infrastrukturi) govorio je Dmitri Vilenski, i pisao u knjizi koja prati „Bivši Zapad“ istraživanje:

„ (…) slažem se da ljudi danas gube horizont zamišljanja drugačijeg života. (…)Uprkos svemu, mi stvaramo budućnost danas. Istinska nada proizilazi iz jasnog osećaja da nije sve predodređeno, i da uvek ima neke slobode, nepotčinjavanja, da nema čisto spoljašnjih okolnosti. „Spoljašnjost“ ne dolazi kao redi mejd i nepromenjiva je: ona je prostor borbe, suprotstavljanja i pokreta. „ („O horizontima“)

Istovremeno, na skupu „Mobilizirajte“, pretresan je i pojam aktivizma, samo insistiranje na tom pojmu zapravo govori o pasivizmu kao problemu, isto tako kao što „sinergija“ treba da „pogura“, ili nadomesti energiju, ili „proaktivno“ da nadomesti aktivnost. Ako se uzme da je današnji termin aktivizam, i aktivnost, ono što je nekoć bio „društveni angažman“, onda su se i izuzetne taktike ( „Monolozi azila“ ili „Okupiranje muzeja“ aktivista-umetnika Zukoti parka) kretale u pravcu zastupanja građana u odnosu na državu, te borbe za ljudska prava kretale od stvaranja jednog drugog sveta do postojećeg, kao sveta za sebe i po sebi, i onog oko koga bi se mogli zaplesti u pojam „svetske revolucije“, dakle, između stanovišta „stvoriti“ i stanovišta „razoriti“. Najčešća reč je bila „učiniti nešto“, „nešto“. Dakle, bio je to jedan zahtev za strateškim izazovima i odgovorima. Druga reč je bila internet. Ispoljilo se saznanje da nije u pitanju „oruđe“, već hronotop, telesnog i vremenskog, informativnog i saznajnog, stvarnog i virtuelnog putovanja od trenutka kada „otvorimo oči“ do trenutka kada ih „zatvaramo“. Borba za oblikovanje toga prostora, heterotopije, nehegemone, jeste presudna za slobodu.

Nigde kao u Berlinu ne možete tako primiti sumu istorije, taj udarac „rada vremena na shvatanju stvari“, taj udar vremena u kome se sve menja, kauzalitet, racionalan i iracionalan, činjenični i emotivni, i sami postajete jedan rienektment prošlosti, arhiv budućeg. Osamdesete, devedesete, dve hiljade trinaeste. Ili, šta se sve zbilo od pariske i boburske izložbe osamdesetih „Berlin – Moskva“. Od umetnosti Oktobra i nemačkog ekspresionizma do dana današnjeg, dvadeseti i dvadeset prvi vek.

Dogodilo se u Berlinu i to: bila je to noćna vožnja taksijem, on se zove Rasim, i sa Kosova je, nas dve, Aleksandra i Borka, smo iz Beograda, pričamo na srpskohrvatskom jeziku, hoćemo da platimo i on kaže: „Ne, ovo vam je od mene. Lepo se provedite u Berlinu.“

Na kraju, noć pred povratak, stižem do berlinskog doma Lidije Klasić i Bore Ćosića. Ali zapravo u Rovinju sam. Lidija je napisala knjigu o Istri, traži izdavača u Beogradu, Bora je upravo objavio knjigu o Radomiru Konstantinoviću u „Profilu“ u Zagrebu (pored knjiga kod nemačkih izdavača). Govori o knjizi koju upravo završava, a to je knjiga o kući u Rovinju i njenim stanovnicima i posetiocima, kojih, mnogih, više nema; i ja sam zapravo tamo bila. I osamdesetih i devedesetih. Encesberger je bio gost Beogradskog kruga odmah po njegovom osnivanju devedeset druge, treće, mislim odmah pre, ili posle Adama Mihnika. U svakom slučaju posle pada Zida i tokom ratova u Jugoslaviji.

Nisam bila iznenađena najavama u Berlinu da bi Beograd mogao biti nekom „sledećom“ (posle Pariza, Londona, Amsterdama i Berlina) evropskom centralnom tačkom shvatanja ili samorazumevanja istorije i zbilje, „kroz“ kulturu i umetnost; čini mi se to logičnim, s obzirom na iskustvo, „brend“ u čijem smo posedu, iako poseda nemamo.

Naime, posle sadašnje faze „audenaurizacije“, autorstvo i političko i kulturno i umetničko je ono što se očekuje, to je ono što se naziva promenom „majndseta“, dakle kretanje u pravcu „vilibrantizacije“. Za to kod nas postoje snage, i one su vidljive, na filmu, u pozorištu, u naznakama političkih ideja. Artikulacija potencijala, sa iskustvom trauma od devedesetih do dve hiljade trinaeste, ratnih i privatizacionih , jeste ono što može uspostaviti Berlin via Beograd, i Beograd via Berlin. Artikulacija toga iskustva i autorstvo, stvaralaštvo, uzvraćaj Berlinu i Evropi, emancipovalo bi nas do – ravnopravnosti.