„Everyman Đilas“

Tek po povratku u Beograd, u sred rasprave, sa razlogom, osnovnim i dubokim, o dve sahrane, ili o dve sudbine, Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića, što Žarko Korać definiše sledećim rečima: „ponekad se u životu bar nakratko, društvo pokaže gotovo kristalno jasno“, postaje mi jasnije šta se zapravo dogodilo u Podgorici na noć izvedbe predstave koja je svoje izvorište i svoje uvorište našla u sudbini (mišljenja i delanja) Milovana Đilasa.

Dogodio se, zapravo, proboj kroz strah, ustezanje, neodlučnost, ustuknuće pred kumuliranim pitanjima stvarnosti, oslobođenje od sažaljenja i straha, ili od samosažaljevanja. Emancipatorski pozorišni čin koji svojom političnošću otvara frakture, i baca se u rizik i odgovornost.

Dijalog, suočenje, lom, konfrontacija, protivljenje, pobuna, kritika uprkos konsekvenci, delanje u prilog vlastite štete, a u opštu korist, suprotstavljanje, autorstvo, autentičnost i originalnost, stav i snaga njegovog zastupanja, ljudska i politička kapacitiranost, jesu zapravo osnovne teme inspirisane junakom ove predstave, Milovanom Đilasom. Kada smo već kod junaštva, u istorijskom i dramskom smislu, onda „Everyman Đilas“ Radmile Vojvodić ravnopravnim i slobodnim pristupom kako Đilasu samom, tako i jednom, izgleda, beskrajnom vremenu, samo prividno prošlom, ili sistematski zatiranom, daje vid i lik, imenuje ga. Demistifikujući epohu i njene junake, Radmila Vojvodić zapravo otvara polje smisla socijalističkog nasleđa i jugoslovenskog iskustva, što u ovom vremenu znači i mistifikaciju. Jeste, bilo je traumatično, bilo je napeto, bilo je i pogibeljno, ali je bilo ozbiljno, i imalo je smisla, i svi su se ti ljudi, konačno dramski junaci, nosili sa opštim i velikim pitanjima, ali su ih se ticala, bila su važna, presudna, davala su smisao i životu, i smrti. Nadalje, i zanimljivo „Everyman Đilas“ ni na kakav način ne boluje od „nabijanja na kolac i kovanja u zvezde“, nema sentimentalizma, nema post festum plakanja i smejanja, ali ima romantike, i poetike, koja proističe iz poštovanja veličine, političke i ljudske, naime, upravo iz združenosti političkog i ljudskog, javnog i ličnog, namere i dela, a to bi se negde moglo nazvati primernim, ili ulogom primera, rečju – politika ne mora biti nemoralna radnja, naprotiv.

I tu smo u pozorištu koje iskušava stvarnost, proziva je, daje joj mogućnost poređenje, nudi publici vrednosne kriterije, zadaje nivo, nudi joj da skoči, da se protrese, da se osovi, da progovori, da se pobuni, da se izrekne, artikuliše, može li „everyman“ biti inspirisan da, suočen sa Đilasom, pokuša da napravi ono nešto od vlastitog života. Ono što nazivamo „učiniti nešto“. I šta je to „nešto“?

„Vojvodićka se bavi jednom epohom u kojoj su njeni junaci svojim djelovanjem bitno određivali istorijske tokove u Jugoslaviji i u njenom međunarodnom kontekstu. To su činili sa punim legalitetom i legitimitetom pobjednika u Drugom svetskom ratu i pobede nad nacizmom. „Everyman Đilas“ je drama u pet slika. Svaka slika predstavlja petinu sante ledenog brega koja je nad površinom mora. Četiri petine smisla i potencijala nalaze se ispod površine. Ta jedna petina su scene, klimaksi koji detektuju kumulirane prije svega političke fenomene, koji su traumatični i, dramski, presudni.“Everyman Đilas“ bavi se prirodom i konsekvencama Đilasovih djela, prije svega „Anatomije jednog morala“ i „Nove klase“, jedne od ključnih knjiga dvadesetog vjeka i to upravo zbog čitavog savremenog konteksta i više nego napete i krizne zbilje početka dvadeset i prvog“ (Slutnja postkomunističkog haosa – Đilas).

Zbog klasne podele, jer, kako danas vidimo, nacionalni ratovi i ratovi za države bili su privatizacionog karaktera, završili su se stvaranjem novih klasa.

„Vojvodićkina drama kao kreacija ukazuje se kao dokumentarna, ličnosti su istorijske i smišljene kao istorijske. Sa padom Berlinskog zida, pala je i jedna utopija. U tom kontekstu i jugoslovenska. Šta je naša utopija?“ (iz najave predstave). Zašto nemajući utopiju ili viziju (što je eufemizam za utopiju, što smo je odbacili iz autocenzure prema levici), tako često izgovaramo, a političari pre svega „ veruju“. Šta to zapravo znači “da veruju“? To znači odsustvo autorstva, to jeste onoga u šta su se toliko zaklinjali, a to je suverenitet i identitet.

„Jedan klasičan srednjovekovni pojam everyman, moralitet everyman, moralitet kao dramski žanr u „Everyman Đilas“ se uspostavlja kao poziv na moralnost savremenog čoveka i osvajanje slobode.“ Jednom, u Jugoslaviji od dogme, ideologije, teologije, cenzure, stege, funkcionalnosti, lojalnosti unutar Saveza komunista, danas od lojalnosti partijama i dužničkog ropstva. I tako od prve scene, scene lova i hajke na čoveka i njegovu misao, do poslednje koja i jeste u Americi, a jeste i ovde, kod nas, na nekom međunarodnom skupu ili prijemu. U međuvremenu, Đilas je u noći pred Plenumom, i u zatvoru. „Treći vanredni plenum CK SKJ održan je 16. i 17. januara 1954. Najavljena je sjednica CK SKJ koja će razmatrati slučaj Milovana Đilasa. Demagogija je očigledna, jer je treći plenum naslovljen slučaj Milovana Đilasa i pitanje sprovođenja odluka Šestog kongresa SKJ, a u stvari je napuštanje odluka Šestog kongresa i progon Milovana Đilasa“ (Rajko Danilović).

I sada, udruženim snagama nacionalizma i malograđanštine, uspeli smo da razgradimo i pobedu u Drugom svetskom ratu, i jugoslovensko nasleđe. Tako relativni i neopredeljeni prema osnovnim vrednostima, ili tako mali a arogantni i inferiorni, proglasili smo gubitnike i kvislinge za heroje, a heroje podvrgli šibama svoje nemoći, te sudili o ratu i revoluciji sa stanovišta ratova devedesetih. Ili, iz devedesetih, iz tog pogleda na svet rekonstruisali istoriji da bismo je sebi prilagodili. Odbacivanjem jugoslovenskog identiteta, i zatiranjem jugoslovenskog nasleđa, sasekli smo granu na kojoj sedimo, identitet i suverenitet.

Everyman Đilas kaže: ne i nije, već je tako i ovako.

I nadalje, kada govorimo o spomenicima, govorimo o objektima, ne o subjektima, i vidimo predmete. Biće da je to iz ovog vremena „imanja, a ne bivanja“. Te mislimo da se takve stvari, spomenici i plakete mogu dizati i spuštati, cepati i lepiti, bacati i vraćati. Ne mogu, jer se simbolička mesta u „zajednici sećanja“ ne daju razgrađivati, a ako se to čini, sve što je nasađeno, supstituisano, zamenjeno je kič, i uglavnom ili nema autora ili je nejak i slab.

Everymen Đilas je jedna vrsta memorijalizacije, na sceni, u vremenu i prostoru, u pozorištu, kao mestu okupljanja zajednice, oko vrednosti. I ima autora, Radmilu Vojvodić i mnogoljudni ansambl Crnogorskog narodnog pozorišta koji je uspeo da savlada razlike u godinama, istoriju, ogovaranja, predrasude, budalaštine, natezanja, cenjkanja, misinterpretacije, zlonamernost, i ravnodušnost. Tihomir Stanić (Milovan Đilas) se dramatično borio sa epom i populizmom svake vrste. Dakako da sve to ima veze sa sahranama, svadbama, slavama, ritualima, godišnjicama, njihovim značenjima, te rođenjima „iz duha muzike“, ili iz „sviranja u diple“.