Malo morgen

A nije ovo ništa čudno, kada se setimo svih događanja naroda ispred Skupštine – svih koncerata, posebno turbofolk koncerata, i posebno koncerata Svetlane Ražnatović Cece. Sve je to protutnjalo podnožjem stepenica Doma Narodne skupštine, i izvođači populističkih radova, kao i konzumenti „kulturnih događanja“, i ostavilo svoj trag – rasklimatan i urušen.

Međutim, kako naši političari sada lično pevaju, što ne znači da pevaju u lično ime, već partijsko i državno, jedna od dobrobiti nove vlade može biti da će se pevanje vratiti u kafane, bilo one na Ibarskoj magistrali, odakle je i stiglo do Doma Narodne skupštine, bilo u one druge. Dok tamo ne stigne, pevanja će biti, sudeći po sadašnjim procesima, tokom državnih poseta, kao i po ambasadama sa kojima imamo zajedničku „slovensku dušu“.

U pevanju se ističe i premijer Ivica Dačić, hajde da kažemo u interpretaciji poezije, ili u pesmi, međutim kada pređe na prozu, njegov jezik se opasno približava urušavanju „komunikacije“ – sve izgleda u uverenju da će konačno ostvariti onu čuvenu indikaciju, bogami populističku: „govori srpski da te ceo svet razume“. Hajde da nađemo jedan prelazni oblik između poezije i proze, jednu stilsku figuru, tvorevinu od koje se smisao račva u mnogo pravaca, a ona glasi:

„Slobodan je rekao da niko ne sme da vas bije, a ja kažem: niko ne sme da vas laže.“ Alo i bre, kako bi to autor rekao. „Ja naročito smem da Slobodanu Miloševiću kažem „alo“. Može i alo, bre. Jer „gde vi živite“. Ili, gde, bre, vi živite, alo. „Izem ti Evropsku uniju gde je gej parada ulaznica“. Alo, bre. „Malo su se zaneli.“ „Samo nam još to fali.“ „Šta sam ja to loše rekao“, upitaće se premijer Ivica Dačić, u jednom od televizijskih intervjua.

Alo, bre.

„Seo sam da zabeležim zanimljivo pitanje emitovano u kvizu ‘Želite li da postanete milioner’. Parafrazirano: Kom je članu Predsedništva SFRJ 1991. godine – nakon konstatacije istog X člana Predsedništva – da Jugoslavija više neće postojati ukoliko se jedna republika odvoji, Slobodan Milošević odgovorio sa „Malo morgen“. Tačan odgovor: Vasilu Tupurkovskom. Nije loše podsetiti se nekih zanimljivih istorijskih detalja, s vremena na vreme. Malo morgen.“

A Milan Milutinović u Rambujeu nastavlja „Ke sera, sera“.“U ovoj zemlji je sve dozvoljeno“, tekst od Premijera. I urušavanje jezika kano stepeništa za bilo kuda, od Doma Narodne skupštine do Evropske unije.

Alo, bre, ljudi. Braćo. I sestre. Prethodno stoji indikacija, nakon imena, ili, kao u ekspresionističkoj drami, „funkcije“ (dok nju ili njega „opaljuje“ u podlakticu). Dakle, Premijer (udarajući nju ili njega u podlakticu, onako burazerski): „Alo, bre, malo morgen.“