Ne radite „svoj posao“

 „Vidite ovdje majku i sina!

Među njima je nastupila otuđenost

(ist eine Entfremdung eingetreten)“

Bertold Brecht

„Sto i pedeset dinara.“ Je li ovaj paradajz makedonski ili italijanski?“ „Sto i pedeset dinara.“ „A ovaj krompir, turski li je, ili grčki , ili ivanjički?“ „Sto dinara.“ Pare, pare, pare. „Legle su pare.“ „Nisu legle pare“, lepo vidiš kako pare ležu, kako se dižu, kako spavaju, kako se bude i kako se cere. Kako beže, zatvaraju se, zaključavaju vrata, a deca lupaju i viču: „Otvaraj.“

„Krompir kao delikates“ (Politika, 6. mart 2013). „Rod podbacio od Afrike do Rusije, u Srbiji nezapamćen pad proizvodnje pa nedostaje 200.000 tona.“ Izveštaj ni manje ni više nego iz Guče: „Sušna godina desetkovala je prinos krompira u Srbiji, čiji je rod jedva dostigao 40 procenata uobičajenog. Umesto očekivanih 750.000, krompirišta u našoj državi dala su tek 300.000 tona, i do novog roda biće potrebno još 200.000 tona za prehranu stanovništva i preradu.“ Ove podatke je, na osnovu izveštaja sa terena, prikupila asocijacija „Plodovi Srbije“.

Ako nema krompira, ima banana.

Bez obzira šta se u prevozu zbiva, da li je neko pao, da li je u autobus ušao neko ko bi trebalo da sedne, bez obzira da li se neko „gura“, po mogućnosti sa ruksakom na leđima i mobilnim za ispoved, bez obzira da li nešto gori, ili se trese, ili će zemlja da se provali, ljudi gledaju kroz prozor kao da smo na sajtsingu kroz Pariz ili Rim, nešto ima što vuče pogled dalje, i sve dalje od neposrednog zbivanja, dalje od stvarnosti i dalje od života. I ujutro umoran, narod gleda u daljinu, što dalje od bližnjeg, povlači se na sedištu, uvlači se u se, u sebe i za sebe. (Postoje, doduše, i turistički autobusi na dva sprata, „pod otvorenim nebom“, to je za „strance“, ali ovde se radi o „domaćem“ saobraćaju.)

„Svako radi svoj posao“, i gleda „svoja posla“. Pa i ona hitna pomoć koja je ostavila, u njivi, staricu pored starca čiju je smrt konstatovala, ali nije bilo u njenoj nadležnosti da ih odveze, jer to nije „njihova odgovornost“, nisu za to „zaduženi“, oni samo „rade svoj posao“, konstatuju, napisaće izveštaj.

Kako „svako radi svoj posao“, što znači da je sve manje i manje i posla i zaposlenih, u izuzetnoj smo prilici da ne radimo „svoj posao“, takva privilegija dosta je retka po glavi stanovnika, a istovremeno veoma je i evropska i svetska, tu je zapravo naša prava integraciona snaga, ne raditi „svoj posao“ , raditi „tuđ posao“, to jest ceo posao, smišljen posao, od početka do kraja, ili od uzroka do posledica, od nule pa nadalje, od jednog do drugog, i to ne po fejsovima, tviterima, i mejlovima, već uživo. Zamislite da smo u stanju da nešto povežemo, da sklopimo sliku, da dodamo, samo da ne eliminišimo, da ne zlobimo, seirimo, očekujemo da će to „država“ da reši, „služba“, onaj koji „radi svoj posao“, jer toga nema, baš ni kao zagrobnog života. „Budući da je država oblik u kojem individuumi jedne vladajuće klase utvrđuju svoje zajedničke interese i u kojem je obuhvaćeno čitavo građansko društvo jedne epohe, to slijedi da su sve zajedničke institucije posredovane državom i da dobivaju politički oblik. Otuda iluzija da se zakon osniva na volji i to na slobodnoj volji, otrgnutoj od svoje realne baze. Isto se tako onda i pravo opet reducira na zakon“ (Milan Kangrga, Praksis #3-4, 1971) „Po zakonu“, sve je moguće „po zakonu“, što znači da „svako radi svoj posao“.

Samo, gde je društvo.

Ono se valja ulicama, ne vredi da se jedan sagne da ga podigne. Zato sedne u kafić, kako su još hladni dani, kafić je prekriven ili ograđen plastikom, zamagljenom od upotrebe i starosti, unutra je toplo, što od toplotne sijalice, što od tela u kaputima, jaknama, trenerkama, ko šta već ima; tu se ljudi zbiju, na plazma televizorima neprekidno traju međunarodne modne revije, a napolju prolaze razne vrste kola i protokola, i vreme. „Mnogi od onih koje proganjaju gube sposobnost da spoznaju vlastite greške. Proganjanje im se čini najvećom nepravdom. Progonitelji su zli, ta oni nas progone; progonjeni su dobri, i zbog toga su proganjani. No ta je dobrota potučena, pobjeđena i ugušena; dobrota je dakle bila slaba, loša, neodrživa; toj se dobroti nije moglo vjerovati, jer dobroti se ne može priznati slabost kao kiši vlaga. Kazati da dobri nisu bili pobjeđeni zato što su bili dobri, nego zato što su bili slabi, za to je potrebna smelost.“ (B. Breht)

Društvo je malo bolesno, ima nisku temperaturu i slab puls. U njemu se ljudi guraju, gnječe, mnoge mlađe žene izgledaju mnogo starije, one koje nisu na brzinu „prepravljene“, tako da se slabo razlikuju jedne od drugih, dok muški neprekidno prebacuju mobilni iz ruke u ruku, a neki koji imaju automobile stalno zveckaju ključevima. Običaj da se to na sarkastičan način konstatuje neproduktivan je, i dovodi u pitanje kakvoću elitne kulture, dok je pak patetika nedostojna terapija.

Naš je to bolesnik, to je naše društvo.

„U trenutku poverenja u državu i u javno dobro moguće je posmatrati razvoj dve pojave: korupciju rukovodilaca, u sprezi sa opadanjem poštovanja prema javnoj stvari, i ličnu religioznost dominiranih, vezanu za beznađe u odnosu na svetovnu pravdu. Isto tako danas postoji utisak da građanin, budući da se oseća isključenim iz države (koja mu, na kraju ne traži ništa sem materijalnih doprinosa, a nikako predanost ili entuzijazam), odbacuje državu ophodeći se prema njoj kao prema stranoj sili koja nas koristi za sopstvene interese kako najbolje ume.“ (Pjer Burdije, „Signalna svetla“, predgovor, 1995)

Za koji dan 12. mart, dan kada je pre deset godina ubijen Zoran Đinđić, a na ovim novinama u kojima čitate ovaj tekst, umesto 13. marta, pisalo je tog dana 22. februar (imam taj primerak), i naslov „Ubijen Zoran Đinđić“, što svedoči o stanju šoka u redakciji.

Pitam Taru Tepavac, rođenu 25. 3. 1989, diplomiranog politikologa za međunarodnu politiku, sada na master studijama Jugoistočne Evrope i saradnica u CZKD-u. Na šta misliš kada ti kažem – Zoran Đinđić? A ne dr Zoran Đinđić. Ne dr Ivo Andrić. Već: Zoran Đinđić.

„Promena, energija“, kaže Tara. Dana njegove sahrane, toga se sećam jako. Bili smo deca, ali bili smo svesni da je to istorijski dan, dan kada se nešto preokrenulo. Kada se istorija jedne zemlje preusmeri u drugom pravcu. Tada sam imala četrnaest godina. Mislim da je sećanje na taj dan moje istinito, autohtono sećanje, na koje su docnije naišle interpretacije. Znam da je grad stao kada je ubijen. Da je postojala tenzija u vazduhu, to je bio dan kada sam se uplašila, osetila sam taj strah kod onih koji su me okruživali, deca jako osete taj strah.“

Uvideti besmislenost samo „svoga posla“ i „gledanja svoga posla“ – „među njima nastupila je otuđenost“, majke i sina, svih od svega, svakog od drugog, pretpostavka je promene i autorstva, početak defragmentacije i moguće kohezije, te proizvodnje (svake: privredne, kulturne i poljoprivredne) i života.