Noblesse obligue

(Uvek mi je delovala i korisno i otmeno ta vojvođanska iskorišćena mogućnost da odmah, kao dete, progovorite dva jezika, ako ne i tri.)

Nagrade su dobili opština Bački Petrovac, Mirjana Karanović, Mirko Đorđević, specijalnu nagradu dobio je Tibor Kozma, a posthumno je nagrađen Srđan Aleksić.

Uvažena opština i uvaženi pojedinci koji jesu tolerancija.

U pet sati ujutro Rade Aleksić, otac Srđana Aleksića, krenuo je iz Trebinja na svečanost uručivanja nagrade dodeljene njegovom sinu Srđanu, čije ime nose ulice u Novom Sadu i Pančevu.

Gospodin Rade Aleksić izgledao je, a veoma je visok, kao neko ko je minut ranije izašao iz svoga doma ili udobnog hotela, ili kao da je samo prešavši preko puta došao na svečanost.

Koja je uistinu i bila svečanost, a njegova pojava i reč predstavljala klimaks, u dramaturškom smislu, čitavog događaja.

Dakle, „Srđan Aleksić ubijen je u rodnom Trebinju 1993. godine samo zato što je od zlikovaca pokušao i uspeo da odbrani svoga prijatelja i komšiju Alena Glavovića, čija je jedina „krivica“ bila u tome što je po nacionalnosti Bošnjak. Svojim herojskim činom, Srđan Aleksić je dao svoj život za vrednosti koje nikada ne prolaze: za ljudskost, humanost i suživot. Na taj način, Srđan Aleksić je postao jedan od retkih istinskih heroja proteklog rata u Bosni i Hercegovini. Srđan je ubijen na pijaci, koja se nalazi na deset metara od policijske stanice. Ubice su kasnije osuđene na simbolične zatvorske kazne. Alena Glavovića su trojica bradatih monstruma izvukla iz kafića, sa namerom da ga zakolju. Jedini ko je iz kafića izašao da ga zaštiti bio je pokojni Srđan. Ostali su ćutali „ko pičke“ (iz obrazloženja žirija Nagrade za toleranciju, predsednik Dinko Gruhonjić).

Svi koji smo u Bačkoj Topoli bili, zajedno sa zasluženo-nagrađenima, živi smo.

Srđan nije.

A pitanje je ko bi danas (nakon „izbijanja mira“), dve hiljade i jedanaeste, izašao iz kafića i zaštitio onu ili onoga koje upravo tuku. Ili bi ćutali „ko pičke“, pogleda uperenog u intenzivno posmatranje okoline.

Rade Aleksić, otac Srđanov, upravo je o tome govorio. O današnjem ozbiljnom i teškom stanju, mučnom, u Bosni i Hercegovini, da li samo u Bosni i Hercegovini, i to kada je o sposobnosti za empatiju, i o čovečnosti, reč. Čovečnosti i čojstvu.

I, ne o „suživotu“, već o životu, i poštovanju života.

Zahvalio se i rekao da ono što je učinio Srđan, sin, ima smisla.

Smisao je u tome što se prepoznaje vrednost krucijalnog čina života i smrti njegovog sina, a time i njegovog roditeljstva.

Svuda u svetu, pa i kod nas, povodom zemljotresa u Japanu, bilo je reči o dostojanstvu i smislu za drugog, teško pogođenih Japanaca.

Rade Aleksić je jedan od takvih, reklo bi se samuraj, kakvih je bilo i ima „iz ovih naših krajeva“. Trebinjac, Trebinje u blizini Dubrovnika. U kome je ožiljak porušene džamije. I u kome se danas verovatno dižu nove zgrade za nove ljude.

Ali u kome je ostala ulica „Platana“, iz koje Aleksić otac govori, iz blizine Dubrovnika.

Ukratko, ja mu ne mogu ni dodati ni oduzeti ništa „što on ne bi dragovoljno dao, osim život svoj“ (Hamlet).

Retko i odabrano može se biti u prisustvu tačne razlike između sentimentalnog, patetičnog i tragičkog, te i katarzičnog. Prilika je biti ne na prigodnom skupu, na protokolarnom skupu, na „tolerantnom“ i „pristojnom“ skupu, već na svečanosti i na ritualnom skupu. Skupu dramatičnog i retkog, a opet tako karakterističnog „na ovim našim prostorima“ kontinuiteta između sina Srđana koga više nema i njegovog oca Radeta, koji se nakon završetka „priredbe“ kako je to govorio pokojni Miladin Životić, u Bačkoj Topoli, smejao jednim nenadoknadivim osmehom stvarne ljudske ozarenosti.