Paklena pomorandža

To je kuća Kenetova, i „mladića“, da upotrebim nadimak, jer oslovljavanje po nadimcima, ili citiranje izgovorenog od strane nadimaka, postalo je nekom vrstom uobičajene javne korespondencije. I ona je, kuća u Vreocima, već delimično otkupljena od strane Kolubare pod uslovima povoljnim za njenog imaoca i neimara, a nepovoljnim po sve nas zajedno. Istovremeno, to nije jedino zdanje koje se isplaćuje i ima isplatiti u Vreocima, sve sa bazenima i restoranima od koji se jedan zove – kako drugačije do – „Amigo“. Sve se to divlje zove nekako strano, sve su to neka imena koja padaju na pamet nadimcima. Koliko je takvih kuća i imanja, imena i nadimaka duž čitave Ibarske magistrale, koliko para treba da se sve one otkupe pod uslovom da se Ibarska proširi i da to jednom bude auto-put? Izvode se dokazni postupci o nezakonitom „po zakonu“ otkupu kuće nad kućama.

Istovremeno, Ministar za urbanizam i građevinu, gospodin Velimir Ilić, obećava brzu legalizaciju svih nelegalno sagrađenih objekata, ili objekata sagrađenih „po zakonu“. Sve će to ići po zakonu i svi će „raditi svoj posao“. Baš kao što je to učinjeno u Čačku ili u Užicu, sve sa usponom na Mačkat, pa do Zlatibora.

Dovoljno je sve to, sve to divljaštvo, samo pogledati. Nije u pitanju kako je „kuća nad kućama“ otkupljena, već kako se ona tu stvorila, koja je to sila i kakva je to pamet koja je iz crnog uglja i crnih rudara podigla tu oranž paklenu pomorandžu, u potresnoj kič-diskrepanciji prema okolini. Baš kao što su i suluda vikend-naselja, dupe uz dupe, nikla po Zlatiboru, rasekla celokupni ekološki sistem Kopaonika, šume će krenuti kao u „Magbetu“… To je valjda najveći kredit koji smo uzeli, kredit za varvarstvo.

Nema druge nego da se to legalizuje. Da ružno ozakoni uzurpirano. I da odnos prema sopstvenoj zemlji dobije svoju estetičku završnicu. Oranž kuća je arhitektonska, urbanistička i estetička forma koju ostavljamo u nasleđe budućim generacijama. Po tome će one analizirati graditeljske forme naše epohe, te donositi sudove o stanju društva, države i političkih sistema svojih prethodnika.

Jednom, u nekoj „Nacionalnoj geografiji“ vrteće se oranž kuće, i „priča“ o njenim graditeljima. I to je naš upis u istoriju. Urbanizma i građevine.

Dobro, može se to prekrečiti.

Mogu se i po crkvama starim cokle lupati, i na njih erkondišni stavljati, da se čitava ta stvar, zajedno sa ribnjacima neposredno pored Belog anđela, rashladi, ili zagreje, izgleda da je sasvim svejedno ako je to nekome korisno. Kome? Narodu? Vernicima?

Međutim, remek-delo nije završeno. Da bi ono bilo definisano do kraja u ime naroda i preživljavanja, treba uraditi još nekolike stvari.

Niklovati Srbiju po sred Bajine Bašte, ili u samom njenom srcu treba otvoriti rudnike nikla u ime toga što svi pijemo kafu, „našu“ iz niklovanih džezvi, i kuvamo hranu u niklovanim posudama koje stavljamo na „grejna tela“, nikako na vatru, to nas isuviše podseća na selo, uostalom kao i bašte i sve zelene površine.

Da bi taj ručak, kome nikl ništa ne smeta, naprotiv – brže se zgotovi, bio što obilniji – „topli obrok“ sastojci treba da budu od modifikovanih životnih namirnica koje će u „potrošačkoj korpi“ biti znatno jeftinije, te će istim moći da se nahrani više stanovnika od onih koji preostanu u suverenoj zemlji. Uostalom, to se radi i u mnogo suverenijim zemljama.

Kako bi protok ljudi i roba bio što efikasniji, a i kako bi se obezbedila „nova radna mesta“, treba pristupiti izgradnji koridora deset, ili koridora jedanaest, ali pre svega, umesto koridora, koji lagano tonu u zaborav, treba se probiti kanalom, tunelom, ili čime već, do Soluna, do mora, drugog, na kome nikad nismo bili. I na kome cvetaju prave oranž pomorandže. To se zove samozaborav. „Tamo daleko, gde cveta limun žut“.