Razmicanje

Koji, opet, na primer, zaboravlja da je Drašković bio taj koji je u vreme intervencije NATO-a, kao potpredsednik vlade, stranke tada druga Mrkonjića SPS-a, u intervjuu na Studiju B, dan nakon ubistva Slavka Ćuruvije, izjavio da svaki Hasan u ovoj zemlji može biti siguran dok je on tu, i da neće dopustiti da „bombardovanje“ služi za eliminaciju političkih protivnika, nakon toga bio je smenjen.

Očigledno postoje različite „politike sećanja“, i to zato što je izostalo i to je sada definitivno, valjda, jasno, „suočenje s prošlošću“ i postoktobarski „razgovor“, oko onoga što se „dogodilo“. Dakle, zato što je nedostajala „politika sećanja“.

Istovremeno kandidat za gradonačelnika Beograda, onaj koji to sada nije, pomenuće kao svoj uzor Branka Pešića. Eh, Branko Pešić je bio gradonačelnik Beograda u vreme Beograda kao glavnog grada Jugoslavije, i to u vreme socijalizma i Josipa Broza Tita. Ili, kada je i o graditeljstvu reč, još prisutne tendencije modernizacije društva, dočim je devedesetih stranka iz koje se izrodio pretendent za budućeg gradonačelnika, pod vođstvom „čelnika“ Vojislava Šešelja pozivala na iskopavanje Titovog groba, a o njenom doprinosu razaranju zemlje u kojoj je Branko Pešić bio gradonačelnik i da ne govorimo.

Da li to sve ima veze sa ponuđivačima „novih radnih mesta“ i sa studentima koji se edukuju kao „zapošljivi“. (Zanimljivo je da su, otkada se „obrazovanje“ zove edukacijom, podobni edukovani „obrazovci“.) Možda to opet ima veze sa nekadašnjim zakonom o univerzitetu, iz devedesetih, kada je opet „prosvetiteljska“ stranka pre svoga „odvajanja“ od radikala, iz koje je kandidat za gradonačelnika dovela tada već gospodina Radmila Marojevića za dekana Filološkog fakulteta, te je tom prilikom ukinuta svetska književnost, kako se to danas u Betonu („Danas“) u dahu priseća tada studentkinja Aleksandra Sekulić, i podseća kako je tada sa fakulteta ispraznivši kabinet otišao profesor Ranko Bugarski. (Da je ostao, da su zahtevali da ostane, svi drugi koji su ostali, možda ne bi bilo toliko edukacija, i možda bi bilo nešto manje „obrazovaca“.)

E sada, čitavo spočitavanje i eksplozija različitih „politika sećanja“ u zamenu za „politiku sećanja“, pred izbore, „događa“ se u jednoj sferi koja lebdi, baš tako, lebdi, ili je u potpunom paralelizmu sa stvarnim životom ljudi u ovoj zemlji. Zato su u pravu oni koji govore o „simboličkoj vrednosti“ Jarinja i Brnjaka. Ta se granica, uistinu, nalazi između realnosti i političkog života, ili depolitizovanog partijskog života, zbog čije depolitizovanosti, onda kada je o „najjačima“ reč je i došlo do „diskrepantne razlike“, između onoga što jeste, postoji, i „političkog života“.

U okviru ovogodišnjeg Oktobarskog salona danima traje rad platforme „Učitelja neznalice“, pod nazivom „Razmicanje“ ili „Imenovati to ratom“. U radionicama i radnim sastancima učestvuju ratni veterani, radnici, i studenti, kao i njihove organizacije i udruženja. Pozivi se šalju i političarima, ministarstvima, onima koji su na prošlim izborima „preuzeli odgovornost“.

Učešće u ovim razgovorima prihvatio je pomoćnik u „sektoru“ (od kada ta reč i delovanje u skladu sa njom postoji, nema ničeg od celine bilo čega, pa ni „politike sećanja“), ili zamenik ministra prosvete Slobodan Jauković, i svako ko je njega slušao mogao je da dođe do zaključka o čitavom „bremenu“ cinizma „političkog života“, koje nije samo „breme“ Koštuničino, te su mu i studenti uputili aplauz. Rečju, veoma mi je žao što političari, koji su sigurno „u kontaktu“ sa pojedinim društvenim i „ciljnim grupama“, kao što su veterani, radnici i studenti, ili, jedan narod, nisu u mogućnosti da čuju kada artikulirano i sa argumentima taj narod organizovano govori, imali bi puno toga korisnog za svoj rad da vide i čuju.

Uskraćeni su za „edukaciju“ da čuju šta je to što treba prvo „Imenovati ratom“ i šta je to što treba „razmaknuti“. Kada bi uvažili kontekst, vreme i mesto nastanka svega „preimenovanog“, onda bi takva „politika sećanja“ onemogućila ovu personalnu predizbornu bitku, gde se njeni protagonisti pojavljuju zaista kao da su juče rođeni, a to svakako nisu.

Ako baš sve nije u vezi jedno sa drugim, sigurno mnogo toga jeste. Slušajući „ljude koji govore“, čovek se obrazuje. Možda neko i izgradi svoj obraz, pa se onda kaže kako ima lepo lice, ili kako dobro izgleda. I kako mu ne treba plastična operacija. Ni predizborni miting, već biografija.