Republika Vevčani

Da lepe li zemlje Makedonije. I ljudi izloženih svakojakim udarcima i pritiscima, političkim i „tehničkim“, a neagresivnim, pitomim uprkos nacionalističkim pritiscima sa svih strana (čitav vek bitaka od Bregalnice pa nadalje, i Kongresa, od Berlinskog do Ohridskog), pa do domaćeg „patriotskog“ ludila u vidu lavova i konjanika zasađivanih gde im mesto nije. Zaista, teško je prodreti u „tajnu“, da sve što je unikatno i beskrajno lepo u nastavku ratovanja drugim sredstvima, tranzicionim, biva uzurpirano i kolonizovano korisnim, sa stanovišta onih koji danas ne mogu da ubijaju, ali mogu da kupuju i eksproprišu, i ružnim. Naravno, i u Makedoniju su nacionalne zastave pobodene u vrh zlikovačkih i nakaznih čudovišnih zdanja, kao gromobrani, baš kao što je ta pošast i zaraza širena pomoću srpskih, crnogorskih, albanskih, a i drugih zastava zemalja Zapadnog Balkana. Od Beograda i Zlatibora, do Budve i od Ohrida do Vevčana, zastave podobnosti grade, na žalost, jasnu sliku koliko su „patriotizmi“ rušilački i kada zidaju. Kako se i zašto, u stvari, razoreni Vukovar pretvara u betonsku ružnoću po parama i ukusu novih vlasnika svega postojećeg, na određenom terenu „pod kontrolom“.

Kada se dim od paljbi raziđe, stanovništvu ostaje da vidi kako svako „zapišava“ svoj teren, krstom i minaretom, molom, benzinskom pumpom, samoposlugom i nepreglednim radnjama punim neopisivog nameštaja za nove zgrade, teško bi se moglo reći domove i kuće, to već nastaje iz mira i rada. Moglo bi se zapravo reći da se naša sveukupna tranzicija obavlja jednom svojevrsnom „patriotskom“ kolonizacijom, na čijem je početku nacionalni identitet, a na kraju pljačka i izdaja, na početku religija i etnicitet, a na kraju kič.

Bilo je, naravno, organizacija i ljudi koji su se na vreme dosecali jadu, pa su osamdesetih pokušavali da liberalnim idejama, pre svega ekonomskim, emancipuju rad i proizvodnju, tako da zemlja u celosti može preživeti pad Berlinskog zida, a onda su se Slobo i Franjo dohvatili svojih razornih rešenja. Beše u Bosni Dževat Galijašević sa časopisom građanske i liberalne orijentacije, u Labinu se digoše rudari, dakle bilo je pokušaja da se hajde da tako kažem, sa modernističkog stanovišta rešavaju kumulirani potencijalni sukobi, a ne sa nacionalnog.

Nekako u to vreme rešiše da Vevčanima oduzmu vodu, to jest da je iz Vevčana preusmere, ka Strugi, recimo. Birokratska pamet, pogana, odlučila je da Vevčane razvlaste od sopstvene vode.

Na vrhu jedinstvenog i čudesnog gradića Vevčani bistri su, hladni i baš žuboreći potoci.

Teško da su birokrate, a i Vevčanci tada znali za presudnu važnost vode kao budućeg nedostajućeg resursa čovečanstva.

Oni su, Vevčani, svoju vodu voleli, ona je bila njihov život. Te je zadržaše kao rezultat svoje pobune. Potoci i dalje teku, baš žubore Vevčanima, odozgo nadole, kroz svaku odgajenu i prelepu baštu, pored zidova kuća koje su ostale domovi, svežina se udiše u Vevčanima, nju donosi voda koja teče, čista voda je sva čistota koju su Vevčani hteli i izvojevali. I to je Vevčanska Republika, u kojoj voda drži grad, zaista polis, na okupu.

Pasoš Republike Vevčani sam dobila, uz svečanu večeru, ona je bila takva po svojoj prirodi, u „Domaćinskoj kući“ i bašti Gligora Kojstočinovskog, Gliša ga vikaju, u krugu porodice Ruzin-Zarić.

Sasvim nesentimentalno, asketski, Gliša je izgovorio poemu o Vevčanima i otišao da radi, a onda smo se, tragom potoka, popeli na vrh Vevčana, i prizor je bio nezaboravan.

Žubor vode sve je intenzivniji, a mlado i staro penje se ka osvetljenim izvorima kroz koje vodi drveni most, sve u krug, nad vodom koja teče, i pored pesnika koji, u belom, recituje posred vode. U nekoliko malih oltara, kao „pars pro toto“ crkvica stoje čipke i svakojaki drugi radovi, stoje, niko ih ne dira, ljudi sede na klupama, nad vodom, u vrh brda, i slušaju vodu koja teče, i pesnika koji govori, raspoznah, neko reče, i pesmu Blaže Koneskog.

Izvori i voda su osvetljeni, kao uramljeni, svetlo im daje vid umetničkog dela, vrednosti.

Tišina je i čuje se samo voda, ljudi šapuću u nekom stanju uzajamnog posvećivanja, i ataraksije. Oni dele „tajnu“ pravih i pravednih stvari, te prirodnih i lepih, „tajnu“ zakonomernosti odnosa čoveka i prirode, izvora čije napuštanje, kada se dogodi, vodi u razor i gadiluk.

Dobih u Vevčanima i vevčanski novac, za koji se ne može kupiti ništa, ali se može dobiti sve, i sećanje, na primer. U koje se upisuju iznutrašnji prizori Ohrida grada sa upisom kultura i stvaralaca vođenih ljubavlju vidnom u lepoti svakog ugla, zdanja, kamena i Ohridskog jezera, mora da su mislili kako da u toj vodi vide svoj najlepši lik.