Šta je tu sporno

 Onda „subjekt“ izgovara, drmajući glavom sa isticanjem brade, začikujući zapravo, „I, šta je tu sporno?!“. Onaj koji se usuđuje da pita najčešće se povlači, kao da je krivac (a uterivanje krivice je jedan od metoda zastrašivanja, ako je to poznato), tako da se uloge „dželata“ i „žrtve“ namah zamene, i „šta je tu sporno“.

Ništa nije sporno i sve je ništa. Po zakonu.

Ovih dana, kada su po Beogradu svi kontejneri za đubre bili krcati i otvoreni, izloženo je blago naše na osnovu koga se možemo zapitati „Šta je starije kokoška ili jaje?“(ako je i ovo pitanje poznato), kako se đubre odlaže što uključuje i otpad u Vinči (davno ga je pakovao Led art i Nikola Džafo, umetnički rad upozorenja radi). Nedostatak sistema i fabrika reciklaže (država) i držanje građana ne samo prema „državi“ i gradu, već i uzajamnog „pridržavanja“, deset kesa za đubre, onih velikih crnih u koje bi se mogle stavljati plastične kesice iz samoposluga, košta sto deset dinara na svakoj pijaci. To bi bio mesečni trošak ma koliko đubreta da proizvedete, ili ma koliko da se prema vama odnose kao prema đubretu. Ali ne, „to će već neko drugi da odradi“, neko ko je za to „zadužen“, i „odgovoran“, onaj koji će „učiniti sve da to više tako ne bude“, a neće učiniti ništa ma koliko puta ponavljali da su „preuzeli odgovornost“. Loptanje sa „odgovornošću“ postalo je toliko da ona zapravo i ne postoji, virtualizirala se, odletela preko „crvenih linija“. Kao i prošlost, kao i stvarnost, svi smo samo u projekciji budućnosti.

„DSS kreće u jezičke patrole po Vojvodini koje će utvrditi u koliko naseljenih mesta građani mađarske nacionalnosti ne govore srpskim jezikom.“ Inicijator ovog budućeg „dešavanja“ je Milenko Jovanov. Ovo nadfajgeljisavanje Fajgelja (direktor Kulturnog centra u Novom Sadu, koji za sebe kaže da je „apsolutno dosledan“, ako je to poznato) Aleksandar Popović, v.d. predsednika DSS, ne vidi kao „ništa sporno“ i dodaje: „Pitate me da li je ovo u redu. A da li je u redu to što rade Mađari?“ To što se u Mađarskoj preuzima recept, politički, „da svi Mađari žive u istoj državi“ na bazi „samoopredeljenja naroda“ i kakav je razvoj desnice ne samo u Mađarskoj, pitanje čije smo vežbanje barem mi ovde imali prilike da vidimo uživo, pa tim više čudi „nespornost“ argumenata na liniji Srebrenica-Bratunac, ili „Vi meni Jasenovac, a ja vama Blajburg“. Ta zar je „Jobik“ sparing partner u ovom desničarskom šampionatu, ili su se naše političke starlete uhvatile i striptiza, radi slike u novinama, „prisustva u medijima“. I kako bi bilo da se takvi tradicionalisti i čuvari čudoređa poduhvate „čistoće“ srpskog jezika kojeg će tako patrolno uterivati, što bi bio benefit po difoltu u njihovom netvorkovanju.

Dobro, jasno je. Za „duhovnost“ umesto kulture (DSS je u ovom „segmentu“ u kontinuitetu, plus Predsednik i njegov Kabinet) postaraće se jedni na nivou gradske ili pokrajinske uprave, kao partije i kao formalne i neformalne organizacije (paramilitarne), dok će se za reforme, evropeizaciju, ekonomiju, carstvo zemaljsko, da kažemo materijalističko, postarati „oni koji su preuzeli svu odgovornost“.

Bitno je da ne nosite crninu, ni crn konac u iglu da ne udevate, crnina može da podseti ili na „Žene u crnom“ ili sektu „Crne ruže“ (opet sekte, opet Kleopatre, opet pretnje onostranog, metafizika devedesetih). Crnina je znak žalosti (ako se taj običaj pamti), to vas može označiti kao potencijalnog samoubicu – „Studentkinja Filološkog se ubila skočivši kroz prozor Filološkog fakulteta“.“Studenti i zaposleni koji su poznavali nesrećnu devojku kažu da ne mogu da pretpostave zbog čega je devojka odlučila da oduzme sebi život, ali navode da je bila veoma povučena i ističu da je stalno nosila crnu odeću, što je svima bilo čudno.“ Pa, da, ono što inače devojke i žene nose (ne sve, naravno, baš kao što ni svi Mađari, kao što ni svi Srbi nisu za prebrojavanje krvnih zrnaca) nije nimalo čudno. To nekako odgovara i duhovnosti i materijalnosti. „Sve je to normalno u EU, takva su danas vremena, a to se i tamo događa. Moramo da se mirimo sa tim, da se navikavamo“, tako je „Demokrata“ iz novinskih komentara razumeo tekst i kontekst vesti o devojačkom samoubistvu. I „šta je tu sporno“.

„Ovo je veliki varvarski čin“, to smatra suprug nedavno preminule glumice Ružice Sokić, Miroslav Lukić, zatečen vešću da je Olga Jevrić sahranjena u istom grobu sa njegovom suprugom, a da o tome prethodno niko nije obavešten. Istovremeno JKP „Pogrebne usluge“ ne zna kako se dogodilo da porodica Olge Jevrić ne bude obaveštena da će vajarka biti sahranjena u zajedničkoj grobnici. Iz Pogrebnih usluga kažu da „kada god mogu prilikom zakazivanja sahrane upoznaju porodicu preminulog sa pravilima sahranjivanja.“ U ovom slučaju, priznaju oni, napravljen je propust.

Iz „Blica“ nadalje saznajemo koliko grobova ima „kolektivnih“, a koliko „pojedinačnih“, i kako je sve to u skladu sa kapacitetom u pojedinim vremenskim periodima, no, nema obrazloženja kako i na osnovu čega se ustanovljuje takav raspored.

No, to je prošlost i to je stvarnost, a za u buduće Goran Vesić je rekao „da se slaže da to nije prikladno“. I da su obavljeni razgovori o izgradnji još jedne aleje zaslužnih građana.

Kako se uredovalo među živima, kako su se živi razmeštali, tako se uredovalo i uređuje među mrtvima. „Nije sporno“ po kojim kriterijumima, kako i zašto. I šta je sa ljudskim zakonima, u stvari, može se reći da su „zakoni“ nadljudski, ili neljudski. Ili, možda da nema pravde.

„Vučić na pitanje o ubijanju muslimana: Dajte, molim vas“ (Patrija, Sarajevo, 13. maj)

„Prema nezvaničnim najavama UEA, centralni deo arhitektonskog plana „Beograd na vodi“ biće najveća džamija u Evropi čiju je izgradnju PPV Aleksandar Vučić dogovorio u sklopu izgradnje čitavog projekta.“ Koliko je ova vest sa jednog portala tačna, teško je proveriti, pa neka ova potencijalna dezinformacija bude deo tajne sa kojom se inače vlada i ureduje.

Behu pre izvesnog vremena, istorijski bliskog, poplave u Srbiji. Onda mi koji nismo poplavljeni nismo više ništa o tome čuli. Da li se voda povukla, šta je bilo dalje u poplavljenim „područjima“. „I, šta je tu sporno.“

Ono što nije sporno i sasvim je izvesno je da i oni, i mi, koji do sada nismo bili poplavljeni, sada to jesmo, da deca u narednim danima ne idu u školu na „edukaciju“ zbog elementarne nepogode, u nizu beogradskih opština proglašeno je vanredno stanje. Ali ništa za to, budućnost je ona koja nas preplavljuje i na čijem smo velikom talasu.