Uzaludna neophodnost dramaturgije

Analiza didaskalija koju je napravila Jevremovićeva ne samo da iznova iščitava Srbljanovićkinu dramu već, pozivajući se na analize Mirjane Miočinovic kada je reč o delu Aleksandra Popovića, reinterpretira je u celini, i kritički preispituje čitav sistem na koji se pozorište uobičajeno misli, ili „proizvodi“, dakle čitav njegov produkcioni referentni okvir.

„Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“ (Herman Broh, predstava „O Nemačkoj“, CZKD, režija Ana Miljanić, projekat „Rizik“, platforma i čitanje pozorišta u produktivnom, a ne u reproduktivnom smislu, CZKD).

Dakle, pored para, pozorištu su neophodni mislioci, dramaturzi, određena intelektualna kompaserija koja je u stanju da nedogovoreno čita i sasvim nedemokratski, autorski, proizvodi.

Ili, da teatar misli sa stanovišta „uzaludne neophodnosti dramaturgije“, kako je to svojevremeno zagovrao Helmut Sefer, filozof i dramaturg u pozorištu „A.D.Ruhr“ Roberta Culija. Bilo je to u dvadesetom veku, dok „korisna primenjljivost“ nastala na jednoj strani posmodernističkim dekonponovanjem sistema, a sa druge strane „privođenja nesvesnih masa svesnom cilju“ (Sergej Ejzenstejn), nije „fragmentarnu dramaturgiju“, prevela u „dramaturgiju fragmenata“. Ili, dok pojam života (i smrti) nije preveden u pojam preživljavanja (sa mogućnošću krađe).

Pa zbilja, čemu „efekat začudnosti“ kada smo svako zlo, i svaki „mali ulični prizor“ uzeli „zdravo za gotovo“ i kao „normalan“.

Nije ovde reč da kolege dramaturzi u pozorištima „ne rade svoj posao“, reč je o tome da produkcioni sistem ne preispituje samog sebe, odnosno da „čitanje“ teksta nije nužno i čitanje konteksta, ili autorefleksija dosadašnje „građe“, novo koje ima u vidu iskustvo na koje se naslanja, ili koga komentariše, rečju da „proizvod“, predstava, ima svest o sebi.

Međutim, ovim povodom, povodom odnosa teksta i konteksta, da se razmišljati u više pravaca.

Jedan je o odnosu ideologije i prakse, o moći provođenja ideja u stvarnost, ili njihove artikulacije iz stvarnosti. Dakle o istorijskim periodima, našim, u kojima je ideologija bivala dominirajuća u odnosu na stvarnost, i perioda u kojima tehnološko ili ekspertsko mišljenje nije u stanju da iznese, artikuliše utopiju, ili „viziju“, kako bi to rekao Zoran Đinđić.

Čini mi se da je pojam „vizije“ formulisao upravo zato što je, kao intelektualac, znao da pojam „utopije“ nije naročito popularan, kao uostalom ni prisustvo intelektualnog u polju politike. Na to me navodi i instaliranje pojma „menadžer“, što je predstavljalo Đinđićevo reduciranje na praktičnost i operativnost. Nakon njegove tragične smrti prepoznali smo ga kao vizionara, i za njega vezali, posle perioda odanosti posmoderni, pojam modernizacije, dakle, na određeni način i shodno tome, i utopije.

Nadalje, kada je o tekstu i kontekstu reč, postavlja se pitanje zašto i kako izgovoreno, ili napisano, teško da ima povratnu spregu sa promenama u stvarnosti. Odnosno, zašto i kako izostaje kumuliranje teme, usložnjavanje, širenje, te kritički napon koji je u stanju da proizvede promenu, da ima snagu zahteva. Ili, zašto se fragmentarna dramaturgija transformiše u dramaturgiju fragmenata, na pozorišnoj i na političkoj sceni.

Vidim i čujem kako se, u poslednje vreme govori o slabostima i političkih i intelektualnih elita, međutim, ipak mislim da se slabost čitave ove zajednice, ne društva, već zajednice, nalazi i u njihovom razilaženju. Ili, u odbitku i jednih i drugih od politike kao od plemenite radnje. Javni prostor ekproopriše se dnevno, i privatizuje. Isto tako je i sa mišljenjem. Nemoguće je toliko toga isparcelisati, a ne funkcionalizirati i ne reducirati mišljenje. Tehnologija vladanja teško da može supstituisati ideju javnog prostora ili javnog dobra, ili svet ideja. Nije reč o tome da se svaka stvar opisuje „u segmentu“, već da se uspostave, čitaju veze između pojava, prizora, „dešavanja“. I to je pitanje „vrednosnog sistema“. Koji je celina.

Na to upućuje analiza didaskalija u drami „Nije smrt biciklo (da ga ukradu)“ Biljane Srbljanović, Zorice Jevremović, na „flash back“ kao „flash forward“ a u toj pročitanoj vezi teksta i konteksta sasvim dobro paše i izjava Biljane Srbljanović da Predsedniku Borisu Tadicu treba dramaturg ili „neophodna uzaludnost dramaturgije“, „visak“ u funkcionaliziranju teatra i politike.