Već izvesno vreme „nosim se“ sa knjigom Mire Otašević „Zoja“. Dobila sam je od Mire još na Sajmu knjiga. Ta knjiga-knjižica, „teka“, kako knjige o bitnom naziva Bora Ćosić, misleći da se iz njih uči, ili se saznaje da bi se osećalo, taložila se kao presek čitavog evropskog iskustva pobune, umetničke i političke.
Te intelektualnog i političkog života otkako jevrejska familija napušta Pariz u časovima Hitlerovog dolaska na vlast, i od tada, do danas, koferi su posred kuća, neki raspakovani, a neki još uvek nisu.
Kako se Otaševićeva čvrsto i dosledno drži stava Virdžinije Vulf prema slabosti (ili profanosti) prideva, ona smišlja strukture iz kojih su mogući narativi čitaoca. Dakle, pod uslovom da je „Zoja“ knjiga o fotografiji, i o Zoji, koja je fotograf, ona sadrži sive stranice, opis fotografisanog prizora, tekst i kontekst, stranice do kojih i od kojih teče, kroz prizore, životno i intelektualno putovanje kroz Evropu, ali, i kroz svet, od Njujorka do Izraela. Od mesta do mesta traume.
U „oku uma mog“, ili na fotografiji, koja je sećanje do njenog nastanka, kao što nastankom postaje sećanje, ili biografija, ili sudbina, ili istorija. I to u neprekidnom procesu i sa raspravom je li ona zapravo istorija žrtava. Dakle, nema fotografija, već opisa onoga što se na fotografiji vidi, ili onoga što se iz fotografije vidi, saznaje, oseća, sve do časa u kom stižemo do Sarajeva, do opsade Sarajeva, kao centralnog mesta uvira i izvora tokova evropske istorije. Tek tu se javlja fotografija, u časovima u kojima snajperista cilja, dok se na sceni Pozorišta pod opsadom igra „Čekajući Godoa“, što ga radi Zojina saputnica i voditeljica Suzan (Sontag).
Fotografije koje vidimo su fotografije Sarajeva pod opsadom. I sve je u vezi, strukturalno i poetski. Sve dotle Zoja fotografiše, a od tog časa ona biva objektom fotografisanja. Jer u Sarajevu tekst i literatura prestaju (Adorno), postoji ili ostaje samo fotografija.
„Već na prvi pogled vidljiva, misao Džojsovog portreta smeštena je u prisustvu iznimne prisutnosti. Slika je krcata nadmenošću i nekim lakim prezirom. (Ili je u pitanju tek savršena samosvest?) …Snaga Džojsove prisutnosti posmatrača pretvara u posmatranog“, piše Mira Otašević u jednoj od prvih „didaskalija“, tekstova u sivom, teksta umesto fotografije, u knjizi „Zoja“, na čijoj je naslovnici most, pust, a tamo daleko – neki ljudi i neka svetla.
Nisam bila u potpunosti svesna dragocenosti ove sumirajuće knjige, sve do prvog januara ove godine, kada smo u podne, što nam je običaj, u CZKD u imali „događaj“ koji se sastojao od izložbe i aukcije fotografija Vesne Pavlović (selektor i kustos Vladimir Tupanjac izabrao je stotinak iz ukupno devet hiljada fotografija), nakon čega je usledilo dokumentarno viđenje fotografa Srđana Veljovića o samom događaju.
Dakle, na fotografijama Veljovića je „događaj“, prostor i vreme u kom su izložene i projektovane fotografije Pavlovićeve, na zidu dok ih „obilaze“ gledaoci. Fotografije su iz perioda 1995. do 2002, a radnja je danas, prvi dan 2013. Na fotografijama su prizori i portreti, onoga i onih koji više ne postoje. Evo sada navoda iz jedne kritike o fotografijama Zoje Klajn (Mira Otašević „Zoja“).
„Upitan jednom prilikom zašto pravi filmove, Bunjuel je odgovorio da to čini da bi pokazao kako ovo nije najbolji od svih mogućih svetova, Klajnova je, do juče, snimala fotografije da bi pokazala nešto jednostavnije – postojanje jednog drugog sveta. Taj drugi svet se, kao i obično, nalazi unutar ovog sveta.“
Po Zoji Klajn, Vesni Pavlović i Miri Otašević.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
