Vukovar je oslobođen

Krajem prošle nedelje bila sam dva i po dana u Vukovaru.

Jasno, jasnije, najjasnije mi je određeno predvukovarsko stanje sadašnjih „događanja“ u Vojvodini i Novom Sadu, sve što ćemo posle i nazivati „onim što nam se dogodilo“. Verovatno je tako svuda, ali meni se čini, posebno „na ovim našim prostorima“, da je fragmentacija zemlje, rad na uništavanju prostora, zapravo rad na uništavanju vremena, „bačenost u svet“ tako postaje „izbačenost iz sveta“, a rat i politika sam temelj ljudske egzistencije, a i bitka.

I nije čudo što još uvek postoje ljudi koji će po krvavom tragu nastojati da pronađu veze između uzroka i posledica, e ne bi li osovili na noge kako sami sebe, tako i nešto od preostalog civilnog stanovništva, protiv koga je sistematski ratovano, koje je ubijano, proganjano, istrebljivano, ne bi li nove države, i nove klase (partijske i varvarske), sa jedne strane bile što veće i „više“, prostorno (teritorijalno), a sa druge što „čistije“, i u jednom i u drugom slučaju, što dugoročnije, ako se može, po svaku cenu. (Uvek sam mislila da je Radovan Karadžić morao sanjati da bi mogao biti Vladika Rade, pesnik i vladalac, ali nije mogao biti, te je preko Sarajeva Dabićem postao.)

I jedan od objekata „Karadžić“ u „Muzeju opsade Sarajeva – Umjeće življenja“ Suade Kapić i Fama kolekcije 1992-1996, pa do večnosti. U pitanju je, naravno, istorija.

Ti ljudi za koje nije čudo da još uvek postoje, a njihovo postojanje jeste čudo, jesu ovoga puta Vesna Teršelic i „Dokumenta – Centar za suočavanje sa prošlošću“: Tamara Benjeglav, Eugen Jakovčić, Tanja Petrović, Marko Smokvina … Oni su nas, sa svih strana, sakupili u Vukovaru sa temom „Sjećanje na ratove ili ratovanje sjećanjima“. Baš tako. Te nas odveli u Vukovarsku bolnicu, Spomen-dom Ovčara, na Memorijalno groblje žrtava iz Domovinskog rata.

„Vukovar je oslobođen“, ponavljala su naša popularna televizijska lica. Posebno jedno dekoltirano i ukovrdžano (kao uvod u tranziciju, ili naznaka rata kao tranzicije vlasništva) koje je izgovaralo „Vukovar je oslobođen“, uz osmeh, doduše malo „nategnut“. Tim „oslobođenjem“ Vukovar je zarobio generacije. Okovao žrtve i dželate, podelio čoveštvo na dva dela, na dve vojske , na unutrašnje i spoljne neprijatelje, na „prve“ i „druge“, već prema zasluzi.

U kasno vukovarsko veče idemo raskopanom ulicom koju svi znate sa televizijskih snimaka, ili slutite, ili prizivate (javlja se kao bivša lepota, ili san najužasniji, arkade, voltovi, cigle, krovovi, sve bukvalno detonirano i stucano, ljudi sa boščama izlaze iz podruma i odlaze), i onda vodotoranj, koji je uistinu, još tako uružen, zapravo, pored svih spomenika, najtačniji spomenik Vukovara. Onoga što, ma koliko znali, videli, čitali, gledali ili sudili (za pokolj na Ovčari sudilo se u Specijalnom sudu u Beogradu, tom prilikom izronio je pojam „zverstva“, Drugi svetski i naš rat), nikada, ma koliko se trudili i hteli, nećemo moći da razumemo. Pogotovo je teško razumeti zašto.

Mnoge brojne, grupne, pojedinačne, udrugarske inicijative, i pojedinačne, kojima se odaje prepoznavanje i počast žrtvama, te smiraj bližnjima, pa makar po cenu njihovog, da kažem, univerzalnoga su vida i značaja. Možda će, spomenik po spomenik, jednom biti spomenik u Vukovaru, koji je spomenik.

U Vukovarskoj bolnici, držim knjigu pred sobom „Grad je bio meta: bolnica, Dom umirovljenika (agresija Srbije, odnosno JNA i srpsko-crnogorskih snaga na Republiku Hrvatsku i srpska okupacija Vukovara 1991)“, u podrumu iz koga su ranjenici odvedeni na Ovčaru; u tom podrumu (čini mi se da je vodič – kustos rekao nešto o turističkim turama) nije lako, štaviše, teško je, jer smo mi koji smo tu preživeli.

Međutim, ono gde je katarza kao kap vode, one koje u bolnici 1991. nije bilo, a ne kao suza, ili „suza“ jeste što je tadašnja direktorka bolnice Vesna Bosanac još uvek direktorka iste bolnice (u glavi su mi televizijski snimci leševa u bolničkom dvorištu), i što današnji lekari, i sestre, i osoblje prolaze pored vas, koji ste „vođeni“: oni tu rade, prolaze „muzejem“, idu, leče.

„U Republici Hrvatskoj, u istočnoj Slavoniji, pet kilometara jugoistočno od Vukovara nalazi se poljoprivredno dobro (farma) Ovčara, radna jedinica kombinata Vupik, koji se bavi ratarstvom i tovom svinja. Na dobru su skladišta (hangari) sa velikim metalnim kliznim vratima za poljoprivredne strojeve i oruđa, na kojima su i mala vrata za ljude. To je bilo idealno za stražarski nadzor nad zatvorenicima. Srpski agresori su ta skladišta pretvorili u koncentracioni logor za osobe nesrpskog podrijetla, zarobljene na području Vukovara…“ (Izvor podataka, Privremena evidencija uprave za za zatočene i nestale Ministarstva obitelji branitelja i međugeneracijske solidarnosti, 2.10.2006) .

U Bolnici hirurški stolovi, u Spomen-domu Ovčara nekoć bile alatljike, to je postalo oružjem, sada su u podu, u betonu ugrađeni meci, za sećanje. (Samo je krov original, takav bio, pod njim bilo, sada jeste.)

Na ulazu u Spomen-dom: plakat Branitelja protiv ćirilice.

Suočenje i pomirenje!

Sećanje na ratove i ratovanje sećanjima.

Trebalo je srušiti hiljade antifašističkih spomenika da bi ovakve „montaže atrakcije“ bile stvarnost.

Oko Spomen-doma, lepa, prelepa zemlja. Dan lep sve do Memorijalnog groblja žrtava iz Domovinskog rata, sa otvorenim grobovima za one koji još nisu pronađeni. A na groblju, „na golemu“, beli krstovi na zelenoj travi, čempresi, tuje, pakao i raj.

Rez.

Srebrenica 2005, na Mezarju se pokapaju pronađeni u sekundarnim grobnicama („Oroditi kost“, grupa Spomenik).

Rez.

Ratari kose travu, konji na poljoprivrednom domu Vupik, ljudi podižu neke bele ograde, autobus sa „turistima“ prolazi.

U rano jutro smo na „Radiju Vukovar“, emisija se zove „Živjeti zajedno“. Sat vremena, Vesna Teršelic, Dino Mustafić. Ćirilično pismo sustavno je u Vukovaru, mislim na tekstove Sinana Gudževića, Borisa Dežulovića i Olivera Frljića, i nije me strah, ćirilično pismo se ne uvodi, ono jeste, baš kao što imamo državljanstva, a tražimo ih. Novinarka Mirjana nas gleda, gledam svaku promenu na njenom licu, i u očima.

Uveče je došla u hotel „Lav“ na naš skup. A u hotelu je bal, žene u gradskim nošnjama, ili balskim haljinama, muškarci u odelima, krinoline, cveće, orkestar. Jedna od učesnica zamera Mirjani što ne „prenosi“ bal, ili „drugarsko veče“, novinarka odgovara onako , iz cuga, „nije zvanično, privatna je inicijativa..“ Krlinolina odlazi, ne baš ravnodušno.

Svi su govorili o svojim novim spomenicima, spomenicima kod nas i spomenicima kod vas, izuzev Slovenije, to je ono što se u turističkim vodičima u Evropi zove „Zapadni Balkan“, došli su i oni koji traže, sa pravom, svoje spomenike, ili spomenike svojima. U podnožju Jasenovačkog cveta Bogdana Bogdanovića.

Biće da je negde dosta „čišćenja u sopstvenom dvorištu“. Bio bi to možda početak deprovincijalizacije i politizacije.

Sa divljenjem za neizmerno strpljenje u „hodu po mukama“, kao zaista „po jajima“, ili po minama, mašemo na odlasku „Dokumentima“, sa osećanjem koje se da dokumentovati, da je susret i rad sa njima, razgovor, sukob, svašta što se događa među ljudima, nije nizašta i da je to takođe jedan spomenik.